Anksioznost kod dece – Panični strah kod dece

Anksioznost je u porastu među decom i adolescentima. Studije pokazuju da čak jedno od osmoro dece može doživeti značajnu anksioznost. Poznati naučnici za ovo nude niz razloga, a možda je najvažnije to da životi dece nisu više isti! Deca danas značajni deo svog vremena provode ispred ekrana telefona ili kompijutera na uštrb igre i fizičke aktivnosti, a iskustava kroz koja se deca tradicionalno dekompresuju, rešavaju svoje brige i stvaraju odnose podrške više ne važe. Ono što je na tim ekranima međutim upravo jeste ono što predstavlja nove mogućnosti za brigu mladih ljudi.

Osim toga, u gotovo svakom domenu života postoji mnogo više neizvesnosti, a neizvesnost rađa anksioznost. Kao odgovor na niz ekonomskih i kulturnih pomaka, roditelji danas obično vrše znatno veći pritisak na svoju djecu da to postignu nešto nego roditelji pre jedne ili dvije generacije, a mnoga deca, noseći teret velikih očekivanja, brinu se o tome da im ispune te želje. Nadalje, više zaštićena od prethodnih generacija, deca odrastaju ne samo bez mogućnosti da razviju veštine rešavanja problema, već i bez vere da se mogu adekvatno nositi sa pretnjama koje im život sprema.

Online psiholog

Kada deca razvijaju sposobnost brige?

Anksioznost zahteva određeni nivo kognitivnog razvoja. Novorođenčad ima neke ugrađene strahove, ali potrebno je neko vreme da se sposobnost za anksioznost-zabrinutost zbog mogućnosti budućeg lošeg ishoda – pojavi kao vidljivo. Mašta je potrebna, a taj kapacitet je najjasnije izražen u razvoju igre pretvaranja, koja se javlja oko 2 godine.

Mnoga svakodnevna zapažanja i mnoga istraživanja pokazuju da se kod otprilike 8 mesečne bebe razvijaju strah od odvajanja od majke ili drugog negovatelja. Zapravo, reakcija mališana na kratko odvajanje od roditelja ili staratelja obično se koristi kao test čvrstoće vezanosti. Anksioznost zbog razdvajanja kod dece između 18 meseci i 3 godine normalna je razvojna faza. Anksioznost zbog razdvajanja postaje problematična tek ako potraje do školskih dana deteta, a i ako uzrokuje da se deca intenzivno plaše napuštanja kuće ili gubitka roditelja.

Šta brine decu?

Deca se brinu i često osećaju to da su sami u svojim brigama. Rano počinju prvo sa strahovima i brigom o senkama, duhovima i čudovištima ili zamišljenim stvorenjima ispod kreveta ili u ormaru. Brinu ih požari i katastrofe i drugi događaji koje ne mogu da kontrolišu. Dok se u detinjstvu sele u širi svet, brinu se za svoju porodicu, posebno za roditelje. Zabrinuti su da bi svađe između njihovih roditelja mogle značiti razvod i kraj porodice. Brine ih roditelj koji umire ili odlazi, mora li da bira između roditelja i gde će morati da živi. Deca mogu da čuju delove razgovora između roditelja ili drugih, da donose neopravdane, ali zabrinjavajuće zaključke i provode mnogo vremena ćuteći razmišljajući o događajima koje ne razumeju u potpunosti.

Deca brinu o školi, o tome da budu prozvani na času, da dobiju loše ocene i da dobiju loše učitelje. Brinu se da će zakasniti u tu istu školu ili na trening koji možda sasvim i ne vole. Deca se brinu da li će ih prihvatiti i da li će se svideti svojim vršnjacima, biti maltretirani ili poniženi, isključeni iz razgovora na društvenim mrežama i zabavama u stvarnom životu, i da li će izgubiti prijatelje. Takođe se brinu da ne naprave greške i da ne udovolje roditeljima ili da ne ispune očekivanja svojih roditelja.

Studije pokazuju da čak i među adolescentima izloženost negativnim sukobima među roditeljima stvara anksioznost, a da kod dece to ugrožava dečji osećaj sigurnosti. I, da, deca svih uzrasta su uronjena u svet oko sebe i brinu se i za širi svet. Oni mogu biti zabrinuti zbog finansijskih problema svoje porodice – ili sopstvenih izgleda za dobijanje posla. Brinu ih teroristi i posledice klimatskih promena. Normalne brige postaju problematične ako ometaju san, odlazak u školu ili obraćanje pažnje u školi ili uključivanje u aktivnosti s drugima. Sve to zapravo može biti dečiji problem, čak i ako vam neke stvari deluju nerealno, ali razmislite današnja deca sigurno preko interneta postaju i mnogo upućenija u svet oko sebe – odatle i problemi koji ih muče mogu biti deo njihove realnosti.

Kako anksioznost izgleda kod deteta?

Anksioznost je danas sve češći problem među decom. Centri za kontrolu i prevenciju bolesti izveštavaju da 7 procenata dece uzrasta od 3 do 17 godina ima dijagnostikovan anksiozni poremećaj; prosečna starost početka je 11 godina. Ipak, mnogi veruju da se anksioznost kod dece u velikoj meri nedovoljno dijagnostifikuje i nedovoljno prepoznaje. Deca često pokazuju anksioznost postavljajući ponavljajuća pitanja „šta ako“ – „Šta ako dođe do požara?“ ‘Šta ako se razboliš? ” Logička objašnjenja i pokušaji uveravanja nisu dovoljni u ovakvim slučajevima i tu možete prepoznati anksioznost.

Deca mogu otkriti anksioznost izražavajući zabrinutost zbog događaja koji je daleko u budućnosti. Mogu se previše ili nepotrebno izvinjavati, što ukazuju na zabrinutost da li drugi imaju razloga da budu uznemireni zbog njih.

A tu su i sve fizičke manifestacije anksioznosti – opšta nervoza, lupanje srca, glavobolja, bolovi u stomaku i nedostatak osećaja za odlazak u školu. Anksioznost može stvoriti probleme sa spavanjem ili snom, ili može poremetiti san košmarima. Takođe se može pojaviti kao problem pamćenja stvari ili koncentracije na stvari. Odbijanje škole čest je problem dece sa anksioznošću, a to može biti u obliku toga da ne želi ustajati iz kreveta ujutro zbog školi. Loš uspeh u školi može biti znak da je dete zaokupljeno brigom, međutim ne uvek i ne u bukvalnom smislu. Budući da je izbegavanje uobičajen, iako neprilagođen, pristup situacijama koje izazivaju anksioznost, uznemirena deca možda neće biti voljna da učestvuju u iskustvima koja drugi rado prihvataju – odlascima u kuće prijatelja, ili porodičnim izletima ili odmorima. Odbijanje odvajanja od roditelja čest je znak anksioznosti kod dece takođe.

Koje vrste anksioznosti su uobičajene kod dece?

Deca mogu razviti specifične fobije ili razviti anksiozne poremećaje šireg obima. Retko se mogu manifestovati opsesivno-kompulsivni poremećaj kod dece, no samo u ekstremnim slučajevima mogu razviti i ovaj poremećaj. Najčešće su, međutim, anksioznost zbog razdvajanja, socijalna anksioznost i generalizovani anksiozni poremećaj. Anksioznost pri razdvajanju je normalna – kod male dece. Oni doživljavaju anksioznost kada roditelj napusti sobu ili ih ostavi u vrtiću. Ova anksioznost može se pobediti preusmeravanjem dečje pažnje na nešto zabavno i uznemirenost koju dete manifestuju zbog toga splasne. Anksioznost pri razdvajanju je poremećaj kod dece školskog uzrasta koja ne mogu podneti da budu odvojena od roditelja ili odbiju da napuste kuću kako bi išla u školu. Najčešće se javlja kod dece od 7 do 9 godina.

Socijalni anksiozni poremećaj, koji se ponekad naziva i socijalna fobija, češći je među starijom decom; koja ispoljavaju anksioznost i preteranu samosvest u rutinskim društvenim situacijama. Imaju strah da će ih neko posmatrati – i suditi im, a to može sprečiti decu da požele da idu u školu ili da se bave bilo kojom aktivnošću koja ih stavlja u središte pažnje, poput odgovaranja na času ili čak čitanja odlomka iz čitanke ako je prozvano da to uradi. Socijalni anksiozni poremećaj odražava specifičnu zabrinutost za – negativan sud drugih – i manifestuje se samo u društvenim okruženjima.

Za razliku od socijalnog anksioznog poremećaja, koji odražava specifičnu zabrinutost – od negativnog suda drugih – i javlja se samo u društvenim okruženjima, generalizovani anksiozni poremećaj može obuhvatiti bilo koje produžene periode brige u bilo kojem od glavnih domena života – zdravlje, porodica, dom, školstvo prijateljstvo, prirodne katastrofe, životna sredina. Prate ga fizički simptomi kao što su nervoza i muke sa spavanjem, kao i poteškoće u koncentraciji. Obe vrste anksioznosti podložne su lečenju psihoterapijom.

Šta decu čini osetljivom na anksioznost?

Deca mogu biti osetljiva na anksioznost ako su rođena sa osetljivim temperamentom inhibicije ponašanja; oni ne istražuju dobrovoljno svoju okolinu i mogu im se u toj okolini pojaviti nova iskustva koja im prete. Studije pokazuju da se otprilike 20 posto bele dece rađa s takvim reaktivnim temperamentom, što ih naginje bliže stidljivosti, plašljivosti i anksioznosti.

Ipak, uprkos tako temperamentnom naginjanju ka anksioznosti, način na koji roditelji reaguju na temperament svoje dece utiče na to da li se anksioznost razvija; njihovi postupci mogu sprečiti anksioznost ili joj omogućiti da potraje. U klasičnim dugoročnim studijama o takvoj deci, psiholozi su otkrili da je nužno da ta deca sama izgrade samosvest o svom problemu koji će tek tako sprečiti i sa njim u odrasloj dobi zdravo ili normalno funkcionisati.
Deca mogu steći anksioznost kroz rana traumatična iskustva ili mogu biti dosledno izloženi praksama vaspitanja dece koje prenose roditeljske brige, koje ograničavaju sticanje veština rešavanja problema ili koje izazivaju sumnju u sebe. Neuspeh u osposobljavanju dece za ulazak u odraslo doba poseban je problem među milenijalcima i novijim generacijama.

Deca mogu postati zabrinuta zbog preteranog izlaganja informacijama o zabrinjavajućim stvarima – ekonomskim krizama, globalnom zagrevanju, političkim preokretima. Dalje, iako je određeni stepen anksioznosti normalan i deci će možda trebati pomoć da nauče da stave anksioznost na njihovo mesto, oni se prirodno razlikuju po stepenu do kojeg su svesni i osetljivi na fizičke komponente anksioznosti. Neka deca mogu samo više osećati anksioznost.

Takođe postoji široko rasprostranjen konsenzus da je pojava društvenih mreža povezana sa visokim nivoom anksioznosti kod mladih ljudi, posebno u adolescenciji. Uprkos omogućavanju povezanosti, tehnologija izaziva društvenu anksioznost pružajući nova sredstva za društvenu kvantifikaciju, stalne mogućnosti za društveno poređenje i nove puteve za društvenu isključenost i nasilje. A pošto društvene mreže potpuno zaobići, mogu izazvati strah od propuštanja i sumnje u samodostatnost koje se manifestuju u anksioznosti. Evo važne ironije koju treba uzeti u obzir u vezi sa društvenim mrežama: Mnoge studije pokazuju da to zapravo povećava osećaj izolacije kod dece. Izolacija pak povećava percepciju pretnje, odakle počinje anksioznost.

Da li se deca uznemiruju ako su roditelji zabrinuti?

Deca mogu biti uznemirena ako je roditelj zabrinut, ali to ni na koji način ne ukazuje na to kako se anksioznost prenosi. Često se anksioznost prenosi na decu nesvesno kroz niz roditeljskih praksi – razgovarajući sa decom o brigama odraslih, lišavajući decu mogućnosti da nauče veštine suočavanja i prilagođavajući se anksioznosti dece. Anksioznost, sa svojim opterećenjem fizičkog i kognitivnog stresa, prirodno je mentalno stanje i, kao i sva emocionalna iskustva, deca imaju koristi od učenja konstruktivnih metoda u nošenju sa svojim nevoljama ili sa svojim problemom.

Međutim, prečesto savremeni roditelji štite svoju decu od uznemirenosti i pomažu im da izbegnu stanja koja izazivaju anksioznost. Ishod je, pokazuju studije, da deca postaju anksioznija i netolerantnija prema neizvesnosti, jer nikada nisu naučili kako da se opuste uprkos nelagodi, kako da istraju uprkos problemu ili kako da se uhvate u koštac sa problemom koji je izvor anksioznosti.

Postoje li neke roditeljske prakse koje decu čine osetljivom na anksioznost?

Uopšteno gledano, roditelji koji imaju problema sa zakonom, stalne probleme u odnosima ili ponavljajuće poteškoće u upravljanju vlastitim životom, ili bilo koji od zahteva odrasle dobi, skloni su izazvati anksioznost kod svoje dece. Slično, roditelji koji ne ispune svoja obećanja svojoj deci ili čije je ponašanje prema njima nestalno i nepredvidivo signaliziraju jače nego što reči mogu izraziti da su nepouzdani kao staratelji. Anksioznost je odgovor celog tela na pretnju; nestaje samo kada se ljudi osećaju bezbedno – kada deca shvate da su odrasli sposobni da se brinu o deci i da se mogu nositi sa životnim izazovima kroz sopstvene resurse.

Preciznije, roditelji koji ne daju deci dozvolu da eksperimentišu i ne uspeju, ili koji od njih preuzmu težak zadatak, umesto da pružaju obuku i ohrabrenje sa strane, guraju decu u anksioznost. Tako je i sa roditeljima koji ne dozvoljavaju svojoj deci da osećaju određen stepen izloženosti problemu. Samo saznajući da je nevolja ili problem podnošljiv (da ne kažem ništa očekivano), deca mogu pronaći svoj put kroz nju i izaći sa uvjerenjem da se mogu zaštititi u mnogim okolnostima.

Online psiholog

Kako mogu da znam da li mi je dete uznemireno u školi?

Školski učinak je često dobar je pokazatelj mentalnog zdravlja dece. Anksioznost može oduzeti deci sposobnost da obrate pažnju u školi, te zbog neangažovanja i neučešća na času mogu pretrpeti i ocene. Dete bi često u ovakvim situacijama gubilo koncentraciju i volju za radom van škole. Učiteljice, učitelji ili nastavnici obično dobro posmatraju dečije obrasce ponašanja i brzo uoče promene u koncentraciji, učešću i učinku u školi.

Periodični razgovori sa nastavnicima mogu izazvati otkrivanje informacija o ponašanju dece koje bi inače mogle biti nevidljive za roditelje. Osim toga, roditelji koji ostavljaju sve ostalo za nekoliko minuta svaki dan kako bi vodili redovne razgovore sa svojom decom o svemu što im je na umu i šta im se dešava u životu, imaju privilegovan položaj da čuju direktno kada se pojave zabrinutosti ili problemi. Ovakav način rada sa decom vrlo je koristan za bolje saznanje o toma da li vaša deca uopšte i imaju nekakav problem, jer naravno podrazumeva se da ako dete popusti u školi to ne mora nužno da znači da ono ima problema sa anksioznošću.

Da li deca ikada prerastu anksioznost?

Nažalost, veća je verovatnoća da će deca izgraditi još veće strahove nego što će se anksioznost rešiti sama od sebe. Anksioznost se smatra markerom – ulazom u druge probleme mentalnog zdravlja. Što se ranije to reši, manja je verovatnoća da će to dovesti do ozbiljnih pogoršanja stanja mentalnog zdravlja. Bez tretmana anksioznost će opstati, ometati društvene funkcije i razvoj dece i naneti štetu vašem porodičnom životu. To ne dovodi samo do buduće anksioznosti, već do depresije, moguće upotrebe psihoaktivnih supstanci i većeg rizika od samoubistva. Što se tiče lečenja, od najveće je pomoći da deca nauče kognitivne veštine kako bi ukrotili svoj problem.

Koji su najbolji tretmani za dete sa anksioznošću?

Podaci su jasni: Mnoge studije pokazuju da je najbolji način za lečenje rastućeg problema anksioznosti u detinjstvu – bolje od placeba, bolje od farmaceutskih pristupa – kognitivno -bihevioralnom terapijom (CBT). Ova metoda daje deci potrebne alate za razoružavanje anksioznosti koji važe za ceo život. Radeći sa terapeutom, obično tokom 12 sesija, deca stiču sposobnost da se suoče sa svojim brigama. Nauče zapravo šta izaziva njihovu anksioznost i saznanaju da pretnja zbog koje osećaju anksioznost ili paniku zapravno ne postoji.

Ova terapija pruža deci mogućnost da nauče kako racionalno osporiti tu lažnu percepciju pretnje i kako zameniti negativne obrasce razmišljanja pozitivnim. Kognitivna behejvioralna terapija uči one koji žele da preispitaju svoja verovanja i nauči ih da su situacije kojih se plaše zapravo bezbedne. Još jedan široko potvrđen tretman je terapija izloženosti strahu, posebno određena za fobije i socijalnu anksioznost. U sigurnom okruženju, deca se postepeno upoznaju sa elementom koji izazivaju njihove strahove, sve dok ne počnu da reaguju na njega i uz pomoć terapeuta nauče strategije kako da taj strah prevaziđu.

Kako anksioznost utiče na razvoj deteta?

Anksioznost dodaje stres u razvoju u vreme kada deca i porodice doživljavaju mnogo stresa – a deca imaju manje mogućnosti za igru i druge aktivnosti koje oslobađaju od tog pritiska. Ako roditelji ili drugi uvažavaju brige dece i dozvoljavaju decu da izbegnu situacije koje izazivaju zabrinutost, deca propuštaju iskustva koja su neophodna za potpuni društveni i emocionalni razvoj. Osim toga, deca nemaju načina da otkriju kako da razoružaju svoju zabrinutost, svoj problem i ne nauče kako da žive u neizvesnosti. Prepuštanje strahu ne pomaže detetu da nauči da reši problem koji izaziva anksioznost, ali postepeno izlaganje uči decu da to izbegnu. Ne kaže se džaba to, da dete ne treba ceo život držati pod staklenim zvonom.

Ima li nekih stvari koje treba reći ili ne reći detetu sa ovim problemima?

Problemi mentalnog zdravlja su izolacijski, a deca imaju koristi od toga da znaju da nisu sama u svom problemu i da svaka pojedina osoba na zemlji u nekom trenutku doživi sličnu teskobu ili isti problem. Deca nalaze hrabrost u slušanju priča odraslih kojima se dive i koji su se suočili sa brigama sličnim njihovim i pronašli načine da se nose sa takvim brigama.

Stručnjaci ohrabruju roditelje da pomognu deci da se suoče sa svojim brigama, umesto da im podilaze – kako bi samo kratkotrajno umanjili anksioznost deteta popuštanjem. Omogućavanje deci da se povuku iz aktivnosti koje izazivaju neprijatnost anksioznosti pojačava osećaj pretnje, lišava decu iskustava koja su važna za razvoj i sprečava decu da razviju osećaj samoefikasnosti koji proizilazi iz savladavanja malih i velikih izazova u životu. Prepuštanje strahu ne funkcioniše. Studije pokazuju da je to kontraproduktivno – povećava anksioznost dece. Deca najbolje rade kada im se pokaže kako da razoružaju sopstvene brige ili ako ih ohrabrite da otkriju svoje načine za to. Ne možete detetu koje ima problem sa školom reći to da je najbolje da odustane od škole, jer odustajanje nije poenta. Poenta je da se dete suoči sa svojim strahom, anksioznošću koje ta institucija na primer izaziva i da to prevaziđe.

Ne odbacujte i ne omalovažavajte brige dece, ako su zabrinuti zbog nečega, treba da se brinu. Ne pokušavajte da odvratite decu od briga – a da im ne pokažete kako da to učine na pravi način. Slično, nemojte im reći da se smire; pokažite im kako (učenje dubokog disanja na primer jeste jedno od najefikasnijih alata; jer direktno stimuliše parasimpatički nerv da umanji fizičke simptome anksioznosti.

Koji je najbolji način da pomognete detetu da se izbori sa anksioznošću?

Prema istraživanjima Američkog psihološkog udruženja, roditelji uopšte nisu svesni anksioznosti dece. Deca se mogu stideti zbog svoje nevolje ili problema; a rešavanje toga nije nešto što se objavljuje tokom jednog porodičnog ručka. Dakle roditelji su možda previše zaposleni ili zauzeti da posvete punu pažnju svojoj deci u onim trenucima kada njihova deca možda traže načine kako da se povere. Nažalost ponekad roditelji odbacuju dečja osećanja, a uveravanje anksioznog deteta da „nema razloga za brigu“ odbija i nije nešto ohrabrujuće za dece i ne može biti od pomoći. Ali postoje stvari koje roditelj može učiniti da bi se izborio sa detetovom anksioznošću:

• Osluškujte šta vaše dete govori i kako razmišlja; ne odbacujte dečja osećanja. Samo osećaj da je nešto doprelo do vas može biti utešno za vaše dete.

• Podsticati emocionalnu pismenost. Učite decu o anksioznosti na način primeren njihovom uzrastu. Naučite ih da se to manifestuje u fizičkim znacima – uzbuđenosti i nervozi – i mentalnom stavu zabrinutosti. Dajte im do znanja da je to normalno, a da ponekad ima i svojih prednosti.

• Ograničite izloženost dece vestima o katastrofama i katastrofalnim događajima. Na kraju će deca razviti kognitivne sposobnosti za rukovanje takvim informacijama, ali stalno ponavljanje uvećava osećaj pretnje.

• Uvek ostavite vremena za poboljšanje odnosa između vašeg deteta i vas. Anksioznost nastaje kada se deca ne osećaju bezbedno. Odnosi svih vrsta – sa roditeljima, sa drugim članovima porodice, sa vršnjacima, sa nastavnicima – prirodni su protivotrov za anksioznost.

• Podstičite igru i fizičku aktivnost. Fizička napetost koju stvara anksioznost često se može ukloniti igrom i vežbom. Osiguravanje toga da vaša deca imaju redovne mogućnosti za takve aktivnosti daje im važne alate za regulisanje sopstvenih emocija i upravljanje sopstvenim mentalnim zdravljem.

• Ponudite posebne veštine za uklanjanje neprijatnosti koju stvara anksioznost.

Posle ovog teksta koji je znamo bio poprilično opsežan, nadamo se da vam neće biti potrebni dodatni saveti – ukoliko oni pak budu neophodni možete se obratiti online psiholozima na našem sajtu i zakazati svoju seansu već danas.

Zakaži online seansu kod našeg psihologa

Naši Psiholozi

Psiholog

Tijana Stojšić

Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama TIJANA STOJŠIĆ ZAKAŽITE SEANSU tijanastojsic82@gmail.com Viber + 38163345659 WhatsApp + 38163345659 Facebook Instagram TIJANA STOJŠIĆ Psiholog i Savetnik Kvalifikacije:

Pročitaj više »
Psiholog

Psiholog Lena Banjac

Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama lena banjac ZAKAŽITE SEANSU banjac.lena1@gmail.com Viber +381645321212 WhatsApp +381645321212 lena banjac Psiholog i Savetnik Kvalifikacije: Master psiholog – razvojno

Pročitaj više »
Psiholog

Psiholog Ivana Petrović

Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama Ivana petrović ZAKAŽITE SEANSU ivanavpetrovic@gmail.com Viber +381653999115 WhatsApp +381653999115 Ivana petrović Psiholog i Savetnik Kvalifikacije: Diplomirani psiholog (Filozofski fakultet

Pročitaj više »
Psiholog

Psiholog Kristina Marković

Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama kristina marković ZAKAŽITE SEANSU kristina.markovic.f3215@gmail.com Viber +381616493308 WhatsApp +381616493308 kristina marković Psiholog i Savetnik Obuke, kvalifikacije i iskustvo: Kristina

Pročitaj više »