Prema Američkom naučnom priručniku, ADHD se dijagnostifikuje kada tinejdžer doživi šest ili više od sledećih simptoma. Ako imaju 17 ili više godina, potrebno je da iskuse samo pet simptoma. Simptomi moraju trajati u rasponu od najmanje šest meseci i biti dovoljno jaki da negativno utiču na akademsko ili društveno funkcionisanje. Oni takođe moraju biti u suprotnosti sa razvojnim nivoom tinejdžera i ne mogu se pripisati drugim mentalnim poremećajima kao što su anksiozni poremećaj, poremećaj raspoloženja ili poremećaj ličnosti. Tinejdžer bi trebalo da pokaže sledećih nekoliko simptoma pre svoje 12 godine.

Sami simptomi nepažnje i hiperaktivnosti uključuju:

• Pravljenje nemarnih grešaka, previđanje detalja
• Poteškoće da ostanete fokusirani na zadatke ili razgovore
• Izvesna labilnost u fokusiranosti, odnosno da sve drugo može smesti pažnju vašeg deteta
• Poteškoće u praćenju uputstava ili zadataka
• Poteškoće u organizaciji zadataka i aktivnosti
• Izbegavanje ili odbijanje aktivnosti koje zahtevaju stalnu pažnju (izveštaji, obrasci, papiri)
• Često gubljenje stvari
• Zaboravljanje na dnevne aktivnosti (sastanci, kućni poslovi)

Deca sa tipom ADHD-a koji se više odražava na koncentraciju, koju karakterišu gore navedeni simptomi, manje su ometana ovim poremećajem i često im se on i ne dijagnostikuje.

Sa druge strane simptomi hiperaktivnosti i impulsivnosti uključuju:

• Česte tuče, potencijalnu agresivnost prema drugima
• Često izbegavanje sa suočavanjem prema problemima
• Dete je preterano nemirno
• Poteškoće u mirovanju tokom dužeg vremenskog perioda
• Poteškoće u uključivanju u slobodne aktivnosti
• Preterano pričanje
• Preventivno izgovaranje odgovora na pitanja
• Poteškoće sa čekanjem na red
• Ometanje ili prekidanje drugih

Dijagnoza kombinovane prezentacije se postavlja kada simptomi hiperaktivnosti-impulsivnosti i nepažnje traju najmanje šest meseci.

Dijagnoza za tip ADHD – a koji je više usmeren na fokusizanost, odnosno nepažnju kod deteta postavlja se onda kada su ispunjeni kriterijumi za simptome nepažnje, ali ne i za simptome hiperaktivnosti-impulsivnosti najmanje šest meseci.

Dijagnoza pretežno hiperaktivno-impulzivnog tipa postavlja se kada su ispunjeni kriterijumi za simptome hiperaktivnosti-impulsivnosti, ali ne i za simptome nepažnje najmanje šest meseci.

Deca za koja se sumnja da imaju ADHD zahtevaju pažljivu procenu kako bi se napravila razlika između ADHD-a i simptoma sličnih ADHD-u koji se obično viđaju u drugim psihijatrijskim i medicinskim stanjima i da bi se utvrdilo da li neki situacioni stresori ili stresori iz okruženja mogu da stvaraju simptome slične onima kod ADHD-a. Psihijatri, psiholozi, pedijatri, neurolozi i socijalni radnici u specijalizovanim ustanovama najčešće su obučeni za procenu i dijagnozu mentalnih poremećaja i isključivanje drugih razloga za određeno ponašanje kod deteta.

Temeljna evaluacija treba da uključi kliničku procenu performansi pojedinca u akademskim i društvenim okruženjima, emocionalnog funkcionisanja i razvojnih sposobnosti. Dodatni testovi mogu uključivati ​​testove inteligencije, mere raspona pažnje i skale ocenjivanja roditelja i nastavnika. Takođe je važan lekarski pregled. Lekar može tražiti alergije ili probleme u ishrani koji mogu doprineti porastu energije. Procena takođe može uključivati ​​intervjue sa detetovim nastavnicima, roditeljima i drugim ljudima koji dobro poznaju dete.

Cilj modifikacije ponašanja je da pomogne vašem detetu da razmotri posledice neke radnje i kontroliše impuls da deluje na nju. Ovo zahteva empatiju, strpljenje, naklonost, energiju i snagu od strane roditelja. Roditelji prvo moraju da odluče koja ponašanja će tolerisati, a koja neće. Ključno je da se pridržavate ovih smernica. Kažnjavanje ponašanja jednog dana i dopuštanje istog ponašanja sledećeg dana je štetno za napredak deteta. Neka ponašanja uvek treba da budu neprihvatljiva, kao što su fizički ispadi, odbijanje da dete ustane ujutru zbog škole ili nespremnost da se isključi televizor kada se to kaže.

Vaše dete će možda imati poteškoća da internalizuje i primeni vaše smernice. Pravila treba da budu jednostavna i jasna, a decu treba nagraditi za njihovo poštovanje. Ovo se može postići korišćenjem sistema bodova. Na primer, dozvolite svom detetu da prikupi poene za dobro ponašanje koji se mogu zameniti za trošenje novca kojeg biste mu dali, na vreme koje će provesti ispred televizora ili uz novu video igricu. Ako imate spisak kućnih pravila, zapišite ih i stavite tamo gde ih je lako videti. Ponavljanje i pozitivno pojačanje mogu pomoći vašem detetu da bolje razume vaša pravila.