Hipohondrija

Postoje dve vrste hipohondrije, odnosno dva tipa ličnosti. Prva vrsta su oni koji teže da osećaju sve vrste telesnih senzacija intenzivnije od prosečne osobe. Kobne dijagnoze pripisuju svakodnevnim senzacijama kao što su hladne ruke, probavne smetnje ili malaksalost. Internet u tom kontekstu hrani problem jer ljudima navodno olakšava čitanje simptom, dok u mnogim trenucima podstiče zamišljanje da ih imaju (a zapravo ih nemaju). Druga kategorija hipohondra su somatizatori. Oni imaju stvarne simptome – ono što je Frojd nazvao „konverzijskom histerijom“. Psihološki sukobi se pretvaraju u telesna iskustva koja mogu varirati od lupanja srca do paralize udova.

Hipohondri zahtevaju više testova, provera njihovog stanja čak i kada to nije potrebno, te neprestano stvaraju pritisak lekarima zahtevajući stalne dijagnostičke procedure. Hipohondri mogu imati medicinske troškove 10 puta veće od prosečnih. Kao grupa, hipohondri koštaju zdravstveni sistem poprilično zbog godišnje nepotrebnih medicinskih testova i tretmana koji prevazilaze granice zdravorazumske prevencije. Pored toga, stalno testiranje im nije dovoljno i ne nazire mu se kraj.

Online psiholog

Lekari su često sramežljivi zbog hipohondrije, jer pacijenti mogu biti uporni i tvrdoglavi u zahtevu za lekom za svoju bolest, ali lekar ne može da pronađe organski uzrok simptoma. Njihove posete na kraju završavaju saznanjem da su hipohondri, ali oni se naljute na svoje lekare jer nisu uspeli da dođu do korena svog problema i često optužuju svoje lekare za nesposobnost i da im nije stalo do njih .

Hipohondri, ne traže lek za svoju bolest, već svedoka za svoju patnju. Koren toga bi možda mogao biti nedostatak pažnje, figra zaštitnnika, oca ili majke koja je zabrinuta za simptome deteta i izražava empatiju prema njihovom bolu. Od lekara do lekara očajnički traže svemoćnog stručnjaka koji je u stanju da sredi sva razočarenja ranijih lekara. Međutim, neizbežno razočaranje idealizovanog lekara rezultira kritikovanjem njegove / njene nesposobnosti, čineći doktora manje naklonjenim njihovoj boli.

Lekari često pokušavaju uputiti hipohondre na psihoterapiju, ali smatraju da je pacijent otporan na ideju da je njihov problem psihološki, a ne fizički. Pacijent se u takvim situacijama može ozbiljno uvrediti i narušiti ugled lekara. Postoje dve stvari koje lekar i / ili psihoterapeut moraju da razumeju kako bi povećali šanse da pomognu hipohondaru ili, bar, da ostanu empatični. Prvo, bolest je možda središnji deo identiteta hipohondra. Odustajanje od bolesti može biti doživljavanje gubitka osećaja sopstva. Drugo, hipohondaru je potreban svedok njegovog bola ili strepnje. Potrebna mu je potvrda da je njegova patnja, odnosno bolest – stvarna. Morate pokazati da mu verujete i da razumete koliko je uplašen, iako uzrok toga nije stvarna bolest.

Značajan faktor u rešavanju problema hipohondrije jeste okolina – porodica, prijatelji, kolege koje bi trebalo da budu uključene u suptilan proces lečenja. Dakle, ne lečenja u bukvalnom smislu reči već stvaranja okruženja hipohondra koje će mu skretati misli sa njegovih opsesija imaginarnom bolešću. Bitno je da njemu bliski ljudi osmisle vreme, različite sadržaje i zanimacije u kojima bi osoba mogla da nađe interesovanje, motivaciju i prestane da misli o bolestima. Neka se osoba koja pokazuje hipohondarske sklonosti oseća sigurno sa vama i neka bude svesna da ćete vi biti tu da joj pomognete.

Zakaži online seansu kod našeg psihologa