Prvi korak je razumevanje zašto se bavite kontrolom ponašanja partnera, a drugi korak je suočavanje sa osnovnim osećanjima koja vas vode ka tome.
Većina nas ima određeni stepen straha i nesigurnosti oko svojih bliskih odnosa. Ova osećanja mogu nastati iz dublje borbe koju imamo sa poverenjem, niskim samopoštovanjem, strahom od odbijanja, gubitka ili same intimnosti. Ove duboko usađene emocije mogu dovesti do želje za kontrolom. Umesto da istražujemo odakle potiču ova osećanja, skloni smo da ih projektujemo na svog partnera i počnemo da delujemo u kontroli ponašanja za koje se nadamo da će ublažiti ta bolna osećanja.

Na primer, možemo se na nekom osnovnom nivou osećati manje privlačno, te svaka potencijalna opasnost u vidu pogleda na drugog muškarca i ženu u nama budi posesivna osećanja. Možda ćemo početi da se ponašamo hladno u nadi da će pokazati interesovanje za naša osećanja. Često se dešava da partneri naude svom partneru tako što će doneti pravila o tome gde mogu, a gde ne mogu, šta mogu, a šta ne mogu. Svi ovi obrasci ponašanja imaju mnogo više veze s nama nego sa našim partnerom. I većina njih ima duboke korene u našoj prošlosti. Dakle, ne osuđujte prvo partnera već pođite od sebe!

Kao deca razvijali smo strategije ili odbranu u nastojanju da se zaštitimo od teških ili bolnih stanja. Ta rana iskustva oblikovala su naša očekivanja u vezama i gardu koju smo tada stvorili, pa se i danas reflektuju na naš život. Zato shvatanje sopstvene prošlosti i istraživanje naših ranih obrazaca vezanosti može biti od velike pomoći u razumevanju naših osećanja posesivnosti kao odraslih. Kao odrasli, možemo svoja osećanja projektovati na svog partnera, osećajući se kao da moramo da ih podsetimo da nas primećuju itd. Možda imamo veliku zabrinutost zbog njihovog kretanja, bojeći se odbijanja ili napuštanja. Kao rezultat toga, proživljavamo prošlost, držeći se ili čineći napore da kontrolišemo svog partnera, tako da se možemo osećati sigurno.