Bebe pokazuju razumevanje da se postupci ljudi vode namerama i mogu da razviju to razumevanje pre nego što napune 18 meseci, uključujući pokušaj utehe roditelja. Naprednije rasuđivanje o tuđim mislima razvija se oko 5. ili 6. godine, a istraživanja pokazuju da roditelji koji promovišu i modeliraju empatiju imaju empatičniju decu.

Stavljanje sebe u tuđe cipele može biti korisno, ali kada postane nečiji zadati način odnosa sa drugima, može pojedinca zaslepiti za njegove sopstvene potrebe, pa čak i učiniti ranjivima, te ih drugi lako mogu iskorisititi. Empatičnost je divna osobina i ljudska potreba ali bi trebalo da postavite jasne i zdrave granice.

Možete li biti previše empatični ili nedovoljno empatični?

Ljudi koji redovno stavljaju osećanja i perspektive drugih iznad svojih mogu doživeti osećaj praznine ili otuđenosti i razviti generalizovanu anksioznost ili depresiju na niskom nivou. Psihopate su, s druge strane, sposobni za empatijsku tačnost ili tačno zaključivanje o mislima i osećanjima, ali za to možda nemaju iskustvenog referenta: pravi psihopata ne oseća empatiju.

Mogu li ljudi ostati bez empatije?

Humanitarni radnici, lekari, terapeuti, novinari i drugi čiji rad uključuje otvaranje prema tuđem bolu imaju tendenciju da budu izuzetno empatični. Međutim, oni mogu doći do stadijuma u kome su previše dali sebe. Kako se takav „emocionalni talog“ akumulira, oni se mogu isključiti, pregoreti i postati manje voljni ili sposobni da daju savet i pomoć. Stoga biva jasno da preterana empatija, usled profesionalne deformacije, može dovesti do njenog odsustva, odnosno, mehaničkog vida ispoljavanja.
Mera u empatiji je takođe važna!