Čini se da empatija vremenom nastaje kao deo ljudskog razvoja, a takođe ima korene u evoluciji. U stvari, elementarni oblici empatije primećeni su kod naših evolutivnih predaka, kod primata, kod pasa, pa čak i kod pacova. Iz razvojne perspektive, ljudi počinju da pokazuju znake empatije u socijalnim interakcijama tokom druge i treće godine života. Prema članku jednog stručnjaka na ovu temu neurorazvoj empatije kod ljudi, postoje ubedljivi dokazi da se prosocijalno ponašanje poput altruističkog pomaganja pojavljuje u ranom detinjstvu.

Deca ili bebe mlađe od 12 meseci počinju da teše žrtve neke nevolje ili problema, a deca od 14 do 18 meseci pokazuju spontanu potrebu da pomognu čak i kada su svesni da za to nema nagrade.

Iako i okruženje i genetski uticaji oblikuju čovekovu sposobnost empatije, mi imamo tendenciju da imamo isti nivo empatije tokom celog svog života, bez opadanja vezanog za uzrast. Prema stručnjacima empatija kroz životni vek odraslih nekada dolazi zbog uzrokovanih ili doživljenih iskustva. Nezavisno od godina, empatija je bila povezana sa pozitivnim profilom blagostanja i interakcije sa drugima.

I istina je da verovatno osećamo empatiju zbog evolutivne prednosti. Empatija je verovatno evoluirala u kontekstu roditeljskog staranja koje karakteriše sve sisare. Signalizujući svoje stanje osmehom i plačem, bebe podstiču svog negovatelja da preduzme mere, kako se više ne bi osećale tako. Veruje se da žene upravo zbog inteziviranog odnosa sa decom u samom odgoju dece, mogu razviti veće sposobnosti za razumevanjem i za empatijom ka drugima. Ovo može objasniti rodne razlike u ljudskoj empatiji.

To sugeriše da imamo prirodnu predispoziciju za razvoj empatije. Međutim, socijalni i kulturni faktori snažno utiču na to gde, kako i kome se to izražava. Empatija je nešto što razvijamo tokom vremena i u odnosu na naše društveno okruženje, konačno postajući toliko složen odgovor da je teško prepoznati njegovo poreklo u jednostavnijim odgovorima, kao što su govor tela i emotivna kriza.