Bez sumnje, svi smo u svom životu iskusili neki unutrašnji vrtlog ili se, verovatno, trenutno borimo sa nekim istim. Šta je, na kraju, zajedničko svim ovim zastrašujuće konfliktnim situacijama? I zašto sve one mogu izazvati tako uznemirujuću pustoš u vama – pravi pandemonijum zaraćenih emocija? Jer – uprkos tome što ilustruju prilično različite slučajeve kako vaša mentalna razmišljanja mogu biti tako uznemirujuća – brojni elementi ih i spajaju.

U svakom slučaju, rastrgani ste između dve (a možda i više) alternativa, od kojih svaka predstavlja nešto što cenite ili nešto za šta ste vezani, na različite načine. Svaki primer koji smo naveli predstavlja izazov za koji možda osećate da vam nedostaju lični resursi, samopouzdanje, poverenje ili snaga volje da se direktno suočite sa njima: Niste ponekad u stanju da odgovorite na to “treba li ići na to“ i krenuti u promenu svojih okolnosti u način koji bi vam potencijalno mogao pružiti nove mogućnosti i mnogo veće zadovoljstvo? Ili biste trebali „igrati na sigurno“ i ostati na svom sadašnjem kursu – ne izlažući riziku ono što može biti frustrirajuće.

Ozbiljno razmišljanje o promeni onoga što vam zaista ne uspeva skoro uvek izaziva osećaj anksioznosti – i uznemirujući osećaj ranjivosti. Deo vas shvata da ako želite da nastavite sa svojim životom, davno je bilo potrebno da napravite promenu, iskoristite priliku i suočite se sa svojim sumnjama i strahovima. Ipak, drugi deo vas ne može a da ne opsedne mogućnost da bi takav rizik mogao da završi odbacivanjem, neuspehom ili porazom.

Bilo da se trudite ili odustajete, ne može se garantovati povoljan ishod preduzimanja radnji. Jer ako bi moglo niko nikada ne bi imao nikakav problem i život bi bio jako dosadna stvar.

Kao što već znate, u životu postoji malo dragocenih garancija. Skoro uvek je stvar verovatnoće. I u mnogim slučajevima, gde ima toliko nepoznanica, pokušaj predviđanja da li bi neka akcija mogla biti razborita – ili glupa – je nemoguć. To je nešto poput izraza: “Život se može razumeti samo unazad … ali mora se živeti unapred.” Ili, što se toga tiče, „retrospekcija je uvek 20/20.“

Dakle, u životu ćete uvek biti primorani da birate između onoga što mislite da bi bilo dobro po vas, čak i ako vam se čini da bi to moglo biti štetno po vas i čak i kad znate da su posledice neminovne. Nervoza nastaje onda kada mi ne možemo da prihvatimo takav poredak stvari, a on je neminovan i to moramo naučiti da prihvatimo.

A s obzirom na takve okolnosti, često ste osuđeni na odugovlačenje sa nekim stvarima. Skoro uvek postoji trema pri izlasku iz vaše zone komfora, pa je samo kolebanje već mučenje između alternativa pred vama gotovo neizbežno.
Sve se to može posmatrati u smislu motivacione ambivalencije. Vaša želja da napredujete ugrožena je znanjem da ćete morati da se smatrate odgovornim ako se pokaže da je vaš izbor greška. Upravo zbog toga neki posebno oprezni pojedinci ostaju na klupi za zamenu u životnoj utakmici neograničeno dugo.

Ironično, čini se da je odlaganje odluke najmanji izbor koji će dovesti do donošenja pogrešne odluke – mada, naravno, i ne donošenje odluke je odluka – i retroaktivno bi se moglo pokazati da je to bila najgora odluka sve vreme, verovatno uzrokujući da propustite priliku koja se pruža jednom u životu.