Lečenje fobija je često veoma uspešno. Cilj lečenja je pomoći agorafobičnoj osobi da efikasno funkcioniše, a najefikasniji lek je sistematska desenzibilizacija, koja se naziva i terapija izloženosti. To je tehnika ponašanja u kojoj se pacijent, pod stručnim vodstvom, postepeno izlaže strašnoj situaciji i shvata da se očekivani strašni ishodi ne ostvaruju.
Uspeh lečenja obično zavisi od težine fobije. Osoba se prvo uči i vežba tehnikama opuštanja. Zatim, kada se opusti, pojedinac zamišlja komponente fobije, delujući od najmanje uplašenog do najstrašnijeg.

Ocenjivana izloženost u stvarnom životu takođe je uspešno korišćena da pomogne ljudima da prevaziđu svoje strahove. Tehnika uključuje izlaganje stvarnim averzivnim situacijama, napredujući od manje strašnih do ekstremnijih situacija za pacijenta. Na primer, osoba može biti u kontaktu sa nekoliko ljudi pre nego što postepeno provede vreme sa većim grupama ljudi kako bi prevazišla strah od gužve.

Pojedinac radi sa terapeutom na razvijanju strategija suočavanja sa ublažavanjem anksioznosti, kao što su tehnike opuštanja i disanja. Dok je in-vivo ili u stvarnom životu izloženost idealna, zamišljena izloženost je prihvatljiva alternativa u desenzitizaciji. Lečenje agorafobije terapijom izloženosti smanjuje anksioznost i poboljšava moral i kvalitet života u 75 posto slučajeva.

Utvrđeno je da su druge vrste terapije, kao što su biofeedback, hipnoza, meditacija, opuštanje ili terapija za parove, od pomoći kod nekih pacijenata. Kognitivna bihevioralna terapija (CBT) može pomoći pacijentima da izmene ili uklone obrasce mišljenja koji doprinose simptomima i pomoći im da promene svoje ponašanje.

CBT generalno zahteva najmanje 8 do 12 nedelja. Nekim ljudima će možda trebati više vremena za lečenje da nauče i primene svoje novostečene veštine. Ova vrsta terapije, za koju se navodi da ima nisku stopu recidiva, efikasna je u uklanjanju napada panike ili smanjenju njihove učestalosti. Takođe smanjuje anksioznu anksioznost i izbegavanje situacija kojih se pacijent plaši.

Lečenje može biti komplikovano činjenicom da pacijenti zbog svojih strahova imaju poteškoća da dođu na zakazane termine. Da bi rešili ovaj problem, neki terapeuti će otići u dom pacijenta sa agorafobijom kako bi sproveli početne sesije. Često terapeuti vode svoje pacijente na izlete u tržne centre i druga mesta koja su izbegavali, kako bi im pružili podršku i pomogli im da se izbore sa svojim strahom.

Pacijent se postepeno približava zastrašujućoj situaciji, pokušavajući da ostane uprkos porastu nivoa anksioznosti. Na ovaj način, pacijent vidi da koliko god zastrašujući osećaji nisu opasni i da prolaze. U svakom pokušaju, pacijent se suočava sa najvećim strahom odnosno onolikim koliki pacijent može izdržati. Pacijenti otkrivaju da sa ovim pristupom korak po korak, potpomognut ohrabrenjem i veštim savetima terapeuta, mogu postepeno ovladati svojim strahovima i ući u situacije koje su se ranije činile nedostupnima.

Mnogi terapeuti svojim pacijentima dodeljuju „domaći zadatak“ da rade između sesija. Ponekad pacijenti provedu samo nekoliko sesija u kontaktu jedan na jedan sa terapeutom i nastavljaju da rade sami uz pomoć priručnika.

Često će se pacijent pridružiti terapijskoj grupi sa drugima koji teže da prevaziđu agorafobiju, sastajući se sa njima na nedeljnom nivou kako bi razgovarali o napretku, razmenili ohrabrenje i dobili smernice od terapeuta.