Pobuna je prirodan deo odrastanja dok dete uči da stvara sopstveni identitet nezavisno od roditelja i braće i sestara. Adolescenti koji više ne žele da budu tretirani kao deca mogu se pobuniti dok pokušavaju da shvate kako žele da se definišu. Kada se to dovede do ekstrema, pobuna u adolescenciji može dovesti do toga da mladi ljudi deluju protiv sopstvenog interesa, da se upuste u ponašanja koja su samodestruktivna ili samoporažavajuća, da preuzmu veće rizike, dopuštaju svojim impulsima da prevladaju njihovu dobru procenu, a ponekad i da štete njihovim zdravim navikama.

Roditelji mogu pomoći mladim buntovnicima slušajući šta im je potrebno, omogućavajući im da iskuse prirodne posledice svojih grešaka i pružajući im stalno saosećanje i razumevanje.

Kako roditelji mogu da reaguju na dete koje se opire pravilima i posledicama?

Nije neuobičajeno da roditelji postave jasne granice i posledice za određene akcije deteta, a zatim da ih ne prate. Deca brzo vide ako je roditelj nedosledan i veća je verovatnoća da će rizikovati kada misle da postoji mogućnost da neće biti disciplinovani. Druge odrasle osobe u životu deteta, uključujući rođake i dadilje, takođe moraju da se pridržavaju pravila roditelja i da ih dosledno sprovode. Ako dete ne reaguje na pravila ili posledice, roditelji mogu da pokušaju da koriste sistem grafikona kako bi svoje dete organizovali i nagradili poželjno ponašanje. Oni takođe mogu dublje da pogledaju posledice koje su odabrali i pitaju da li su prikladni i da li je dovoljno jaka motivacija za njih.

Može li jedan roditelj biti „dobar policajac“, a drugi „loš policajac“?

Deci je potrebno stabilno, bezbedno okruženje sa pravilima i posledicama na koje mogu da računaju. Međutim, roditelji često zapadaju u obrazac u kojem je jedan ljubazniji i pažljiviji, a drugi strožiji disciplinski privrženik. Nedoslednost sa kojom dva roditelja pristupaju emocijama i ponašanju svog deteta može biti i zbunjujuća i uznemirujuća za dete. Zdravija roditeljska dinamika može se razviti kada roditelji ostanu na istoj strani u zajedničkim vrednostima i uspevaju da se nose sa disciplinom i nagradama za dobro ili loše ponašanje deteta.

Pohvale i nagrade

Iako može izgledati kontraproduktivno, redovno nagrađivanje deteta za dobro ponašanje, bilo da to znači materijalnim poklonom ili verbalnom pohvalom, ima tendenciju da se vrati. Pohvale i nagrade mogu da nateraju dete da se oseća kao da je ljubav njihovih roditelja uslovna—mogu da postanu opsednuti dostignućima i da izbegnu bilo koju aktivnost u kojoj moraju da radi više i da rizikuju neuspeh. Kao rezultat toga, propuštaju prilike da rastu i isprobaju nove stvari.

Pohvale i nagrade su od najveće pomoći kada se daju u malim dozama ili za poseban naglasak. Roditelji će naći pozitivno ohrabrenje i disciplinu kao efikasniji način da nateraju svoje dete da se dobro ponaša. Kao odgovor, deca će razviti način razmišljanja o rastu i veće poverenje u sopstvene veštine, što će im koristiti samo kada sazrevaju u odrasle.

Koliko roditelji treba da hvale svoju decu?

Pozitivno ohrabrenje motiviše decu i tinejdžere da ponavljaju korisna ponašanja bolje od kritike i, kao rezultat, trebalo bi da se koriste češće. Ali pohvala može biti nezgodna. Svaki roditelj treba da zna da, iako je pohvala dobra u ovom trenutku, ona može dugoročno da sabotira decu kada donosi sud o ukupnim sposobnostima deteta (npr. „Ti si genije!“). Deca se mogu toliko plašiti da će izgubiti odobrenje svojih roditelja da prestanu da pokušavaju nove stvari i izgube poverenje u sebe. Bolji pristup pohvalama je uočavanje truda, a ne fokusiranje na dostignuća („Zaista si naporno radio na učenju tih brojeva, a danas možeš računati više nego što si mogao prošle nedelje!“); ovo takođe olakšava način razmišljanja o rastu koji je od koristi deci dok odrastaju.

Koji je argument za hvaljenje dece?

Pohvala je uobičajen oblik priznanja i ohrabrenja u mnogim različitim vrstama odnosa, ne samo u odnosima roditelja i deteta. Prirodno je da želite da drugi imaju dobro mišljenje o vama, a pohvale ispunjavaju tu osnovnu ljudsku potrebu. Mnogi stručnjaci veruju da roditelji treba da pohvale svoju decu kako bi ojačali porodične veze, promovisali prosocijalne vrednosti i pružili emocionalnu podršku koja nam je svima potrebna.

Da li roditelji treba da brinu da su nagrade način podmićivanja dece?

Za roditelje koji brinu o etici nagrada, budite sigurni da ne podmićujete svoju decu. Mito je podsticaj za nekoga da se upusti u loše ponašanje, dok se nagrada često koristi za motivisanje prosocijalnih akcija za dobrobit svih. Roditelji čak mogu biti otvoreni prema svojoj deci da ponekad mogu odlučiti da s vremena na vreme nagrade dobro ponašanje ili naporan rad, ali njihova deca ne bi trebalo da očekuju podsticaj svaki put. Na taj način su svi na istoj strani, a nagrade se mogu iskoristiti za proslavu posebnog uspeha ili prekretnice.