Kako se nasleđuju psihičke bolesti?
Problemi mentalnog zdravlja su rasprostranjeni u mnogim porodicama, pa je prirodno da se neki pojedinci pitaju ili brinu o naslednim rizicima od razvoja problema mentalnog zdravlja. Uzmimo, na primer, uobičajeno mentalno zdravstveno pitanje depresije. Medicinski fakultet Univerziteta Stanford procenjuje da će oko 10% ljudi u Sjedinjenim Državama u jednom trenutku svog života doživeti kliničku depresiju. Ljudi sa porodičnom istorijom depresije imaju dva do tri puta veći rizik od razvoja depresije od prosečne osobe koja u porodici nema zabeležnih slučajeva pojave depresije.
Meta-analiza iz 33 studije iz 2014. godine (sve objavljene do decembra 2012.) ispitivala je porodični zdravstveni rizik od teških mentalnih bolesti. Rezultati, objavljeni u jednom časopisu, otkrili su da su potomci roditelja sa shizofrenijom, bipolarnim poremećajem ili depresivnim poremećajem imali 1: 3 šanse da razviju jednu od tih bolesti do odrasle dobi. To je kako smo rekli više nego dvostruka šansa za razvoj depresije od ljudi koji nemaju zabeleženih slučajeva depresije u pordici.
Online psiholog
Stručnjaci još, otkrivaju da klijenti koji su zabrinuti zbog istorije porodičnog mentalnog zdravlja često dolaze na savetovanje sa već razvijenim simptomima ili brigom da bi mogli razviti neki od poremećaja. Ovi klijenti imaju tendenciju da misle da malo ili ništa ne mogu učiniti po tom pitanju, jer osećaju da je u pitanju genetska bolest.
Međutim neki genetičari navode da porodična istorija mentalnog zdravlja može biti osetljiva tema za mnoge klijente zbog stigme i srama povezanih sa njom. U svojoj praksi primetila bi da pojedinci često ne otkrivaju porodičnu istoriju iz svog straha od te genetske predispozicije. Zatim, kada osoba mlađe generacije razvije bolest i shvate da je prisutna i u porodičnoj istoriji, to bude saznanje koje porodicu može razbiti. Ako imate saznanja o tome da u porodici postoji istorija neke bolesti, potrudite se da to bude nešto što ćete reći svom terapeutu.
Neki psihoterapeuti su navodoli da su imali klijente čije su porodice čuvale svoju istoriju mentalnih bolesti u tajnosti kako bi zaštitile imidž porodice. Zbog čega je to tako? Među mnogima, pogotovo kod starije populacije postoji neko mišljenje da je mentalna bolest nešto što treba sakriti od drugih. Prisutno je ovakvo mišljenje i kod mlađih ljudi, međutim obrazovanje i informisanost jesu učinile svoje i ljudi danas imaju normalniji stav u vezi mentalnih bolesti, odnosno ne shvataju ih kao porodičnu sramotu. Otvoreni i iskreni razgovor o istoriji porodičnog mentalnog zdravlja sa savetnikom može poslužiti za destigmatizaciju problema mentalnog zdravlja i pomoći ljudima da prestanu da se stide zbog te istorije.
Da li je mentalna bolest nasledna?
Neke bolesti, poput cistične fibroze i Huntingtonove bolesti, uzrokovane su jednim defektnim genom i stoga se lako mogu predvidjeti genetskim testom. Mentalne bolesti, međutim, nisu tako lako odredive kao genetske. Kombinacija genetskih promena i faktora okoline određuje da li će neko razviti poremećaj ili ne.
Neki istraživači napominju da su istraživanja u ćelijskoj biologiji pokazala da je oko 5% bolesti genetski uslovljeno, dok je preostalih 95% zasnovano na životnoj sredini.
Istorija takozvanog „gena depresije“ savršeno ilustruje složenost psihijatrijske genetike. Devedesetih godina prošlog veka, istraživači su pokazali da ljudi sa kraćim alelima 5-HTTLPR (gen za prenos serotonina) imaju veće šanse za razvoj depresije. Međutim, 2003. godine, jedno drugo istraživanje je otkrilo da su efekti ovog gena ublaženi interakcijom gena po okruženju, što znači da bi genotip rezultirao depresijom ako bi ljudi bili izloženi specifičnim uslovima okoline (tj. Stresnim životnim događajima). Nedavno su dve studije opovrgle statističke dokaze o povezanosti ovog genotipa i depresije i interakcije gena po okruženju sa ovim genotipom.
Uprkos tome, istraživači nastavljaju da traže poremećaje za koje je veća verovatnoća da će se „odvijati u porodici“. Studija koju je 2013. sprovela grupa za više poremećaja Psihijatrijskog genomskog konzorcijuma otkrila je da pet velikih mentalnih poremećaja-autizama, poremećaj pažnje/hiperaktivnost (ADHD), bipolarni poremećaj, klinički depresivni poremećaj i šizofrenija-izgleda da dele neke zajedničke genetske faktore rizika.
Godine 2018., članak u Bustle-u naveo je 10 problema mentalnog zdravlja „koji se češće javljaju u porodicama“: šizofrenija, anksiozni poremećaji, depresija, bipolarni poremećaj, opsesivno-kompulzivni poremećaj (OCD), ADHD, poremećaji ishrane, postporođajna depresija, zavisnosti i fobije.
Dodatnu složenost, ističe to da se studije o mentalnim poremećajima rade na kategorijama poput velike ili kliničke depresije i anksioznosti koje se često zasnivaju na opisnim pojmovima, a ne na biološkim markerima. Grupa simptoma proizvodi „poremećaj“ koji može imati više uzroka – onih koji nisu uzrokovani istim genima.
Stoga je problematično razmišljati o mentalnom zdravlju kao o čisto genetskom, kaže ona. Drugim rečima, ljudi ne samo da „nasleđuju“ mentalne bolesti već u ekspresiji gena u igri su brojni biološki i faktori okoline.
Bez obzira na genetsku vezu, porodična istorija zaista služi kao pokazatelj mogućeg rizika za određene probleme mentalnog zdravlja, pa se savetnici moraju raspitati o tome. Genetsko savetovanje, kako ga je definisalo Nacionalno društvo genetskih savetnika, proces je koji pomaže ljudima da razumeju i prilagode se medicinskim, psihološkim i porodičnim implikacijama genetskog doprinosa bolesti. On kombinuje obrazovanje i savetovanje, uključujući diskusiju o emocionalnim reakcijama (na primer, osećaj krivice, stida) na uzrok bolesti i strategije za poboljšanje i zaštitu mentalnog zdravlja.
Zbog toga, psihoterapeute navode vlastiti interesi da postavljaju sledeća pitanja o porodičnoj istoriji, umesto da se drži opšteg pitanja o tome da li se neko u porodici klijenta bori sa određenim poremećajem. Na primer, ako sazna da klijent ima porodičnu istoriju depresije, može se upitati: „Ko ima depresiju, ili šta mislite ko ima depresiju?“ Nakon što klijent imenuje članove porodice, psihoterapeut bi mogao reći: „Recite mi o svojim iskustvima sa tim članovima porodice. Koliko je njihovo mentalno zdravlje stalo na put nekim vašim aktivnostima? Koliko ste bili svesni njihovog mentalnog zdravlja? ”
Ova pitanja služe kao prirodni predmet rasprave o tome kako neki poremećaji imaju jaču predispoziciju u porodicama, pa je dobro biti ih svestan i razumeti ih. Rasprava o porodičnoj istoriji bolesti na ovaj način pomaže da se to normalizuje.
Neki psihoterapeuti na primer izbegavaju ova pitanja. Međutim, umesto toga, oni dozvoljavaju da se razgovor odvija, a ako klijent pomene upotrebu alkohola, pitaće je da li neko od klijentovih članova porodice pije alkohol. Umetanje ovih pitanja u diskusiju često otvara produktivan razgovor o porodičnoj istoriji mentalnog zdravlja.
Online psiholog
Faktori životne sredine
Mentalni poremećaji se uopšte ne tiču genetskog testiranja gde testirate gene ili uzorke krvi jer ne postoje specifični genetski testovi koji mogu predvideti ili isključiti da li neko može razviti mentalnu bolest. Tako ne funkcioniše mentalna bolest!
Stručnjaci kažu da se o porodičnoj istoriji mentalnih bolesti može razmišljati na isti način kao o porodičnoj istoriji visokog krvnog pritiska ili dijabetesa. Da, porodična istorija bolesti povećava rizik od određenog zdravstvenog problema, ali naglašavaju da to nije neupitna sudbina koja se ne može izbeći.
Iz tog razloga, kada neko sa porodičnom istorijom mentalnih poremećaja ode na savetovanje, važno je edukovati ih da mentalno zdravlje nije samo biologija i genetika. U stvari, genetika, okruženje, način života i briga o sebi (ili njihov nedostatak) zajedno rade na utvrđivanju da li će neko razviti mentalni poremećaj.
Jedan od najboljih vizuelnih alata koji će to ilustrovati klijentima je analogija staklenke za mentalne bolesti. Psihijatar, psiholog ili psihoterapeut govori klijentima da zamisle staklenu teglu sa klikerima u njoj. Klikeri predstavljaju gene (genetske faktore) koje dobijaju sa obe strane svoje porodice. Klikeri takođe predstavljaju nečiju podložnost mentalnim bolestima; neki ljudi imaju dva klikera u tegli, dok drugi imaju nekoliko šaka klikera.
Zatim, objašnjava kako nečiji način života i okruženje takođe ispunjavaju teglu. Da ilustruje ovu tačku, klijenti su zamislili da dodaju lišće, travu, šljunak i grančice (koji predstavljaju faktore životne sredine) sve dok tegla ne bude puna. Razvijamo mentalne bolesti samo ako se tegla prelije ili pretrpa.
Jedan od psihologa takođe koristi jednostavnu analogiju, kako bi klijentima objasnio ovo složeno pitanje. On govori klijentima da misle o genu kao o električnom svetlu u prostoriji. Kada uđu u sobu, to svetlo (ili gen) je prisutno, ali neaktivno. Moraju da promene svoje okruženje tako što će prići i pritisnuti prekidač da bi aktivirali svetlo.
Naša iskustva, upotreba droga, traume, ove stvari mogu uključiti gene, posebno u mladosti. S druge strane, ako je neko sa sveprisutnom porodičnom istorijom mentalnih poremećaja imao negovatelje koji su bili svesni i tražili pomoć, dete bi moglo da odraste u relativno dobro prilagođeno i zdravo u smislu mentalnog zdravlja.
Epigenetika je još jedno područje koje ilustruje kako okruženje utiče na naše gene i mentalno zdravlje, napominju stručnjaci. Holandski Hongervinter (zima gladi) nudi primer. 1944.-1945. Ljudi koji su živeli u nacističkom delu Holandije trpeli su glad i brutalnu hladnoću jer su bili isključeni iz zaliha hrane i goriva. Naučnici su pratili grupu koja je tokom ovog perioda bila u tom delu zemlje i otkrili da je surovo okruženje izazvalo promene u ekspresiji gena koje su rezultirale njihovim fizičkim i mentalnim zdravstvenim problemima tokom celog života. Posebno su iskusili veće stope depresije, anksioznih poremećaja, šizofrenije, šizotipnih poremećaja i različitih demencija.
Zašto je ovo važno za rad savetnika? Ako su, savetnici svesni opasnosti po životnu sredinu za malu decu, kao što je izmenjena ekspresija gena koja potiče od hroničnog stresa i traume povezane sa siromaštvom, onda mogu da rade sa roditeljima i koriste odgovarajuće terapijske tehnike, poput terapije intervencijom i psihoterapija deteta i roditelja kako bi se preokrenuo uticaj štetnog.
Ekspresija gena.
Jedan terapeut na primer koristi rogerijanski pristup bezuslovnog pozitivnog uvažavanja i nagrađivanja klijenta (pokazujući klijentima kojima vredi težiti) da stvori drugačije okruženje za klijente – ono koje je zrelo i podobno za njegove promene.
Savetodavne intervencije koje dugoročno menjaju ponašanje i misli klijenata imaju potencijal da promene i strukturu mozga i pomognu klijentima da nauče nove načine ponašanja i postojanja. Spoljašnji faktori zapravo čine ljude tužnima, uznemirenima ili depresivnima. Ako se sami izvučete iz te situacije, vaše iskustvo može biti drugačije. Ako ne možete da se izvučete iz toga, način na koji ga doživljavate – kako ga smislite – čini ga drugačijim u vašem mozgu odnosno u vašem umu.
Zakaži online seansu kod našeg psihologa
Slični članci
Popularni Članci
Naši Psiholozi
Psiholog Rebeka Popov
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama Psiholog Rebeka Popov ZAKAŽITE SEANSU rebeka.popov@gmail.com Viber +381628998402 WhatsApp +381628998402 Rebeka Popov Psiholog i Savetnik Dobrodošli!Kao psiholog i REBT
Psiholog Vesna Petković
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama Vesna Petković ZAKAŽITE SEANSU vesnapetkovic021@gmail.com Viber +381642234321 WhatsApp +381642234321 Vesna Petković Psihoterapeut pod supervizijom Master iz kliničke psihologije završila
Psiholog Miodrag Pavlović
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama MIODRAG PAVLOVIĆ ZAKAŽITE SEANSU miodrag.pavlovic.psi@gmail.com Viber + 381617522853 WhatsApp +381617522853 MIODRAG PAVLOVIĆ Psiholog i edukant Sistemske porodične psihoterapije i
Psiholog Nataša Pavlović
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama nataša pavlović ZAKAŽITE SEANSU natasa.pavlovic197@gmail.com Viber +381615522853 WhatsApp +381615522853 NATAŠA PAVLOVIĆ Psiholog i Savetnik Master psiholog kliničkog usmerenja. Doktorant