Psihologija straha – Zašto se plašimo?

Da ljudi ne osećaju strah, ne bi mogli da se zaštite od objektivnih i uočenih pretnji. Strah je racionalni odgovor na fizičku i emocionalnu opasnost ili ugroženost koja je bila ključna tokom čitave evolucije, ali posebno u drevna vremena kada su se muškarci i žene redovno suočavali sa situacijama u kojima je njihov život bio ugrožen.

Danas je ulog normalno i logično nešto niži, ali iako javni govor, liftovi i pauci ne predstavljaju istu vrstu neposredno strašnih posledica sa kojima se suočavao čovek u prošlosti, neki pojedinci i dalje razvijaju ekstremne reakcije straha ili fobije na određene objekte ili scenarije .

Online psiholog

Mnogi ljudi povremeno doživljavaju napade straha ili ih podilaze„žmarci“ pre leta, prvog sastanka ili velike utakmice. Ali kada je nečiji strah uporan i specifičan za određenu pretnju i narušava njegov svakodnevni život, ta osoba može imati ono što je poznato kao fobija.

Zašto ljudi osećaju strah?

Najmanje 60 odsto odraslih priznaje da ima bar jedan nerazuman strah, iako dosadašnja istraživanja nisu jasna zašto se ti strahovi manifestuju. Jedna teorija je da ljudi imaju genetsku predispoziciju da se plaše stvari koje su bile pretnja našim precima, poput zmija, pauka, visine ili vode. Međutim to je teško proveriti, iako možemo primetiti da se u jednoj porodici na primer tri generacije plaše iste stvari poput visine ili paukova. Drugi naučnici ukazuju na dokaze da se pojedinci plaše određenih stvari zbog prethodnog traumatičnog iskustva sa njima, ali to ne uspeva da objasni mnoge strahove bez takvog porekla.

Čini se da osobine ličnosti, poput neurotizma, povećavaju verovatnoću razvoja fobije, a sklonost čestim brigama i negativnim mislima takođe može povećati rizik od razvoja fobija. Najvjerovatnije je da ljudi slede različite puteve strahova, a među njima i emocionalni odgovor gađenja na nešto čega se u suštini i plaše.

Da li su ljudi evoluirali da bi osetili specifične strahove?

Tokom ljudske istorije, određene životinje, poput zmija i paukova, uzrokovale su veliki broj smrti. Prema tome, neki istraživači veruju da su muškarci i žene možda evoluirali da nose urođeni instinkt da izbegavaju takva stvorenja, jer bi izbegavanjem preživeli smrtonosne efekte ovih stvorenja. Neka su istraživanja pokazala da je lakše uveriti ljude bez očiglednog straha od bilo koje životinje da se plaše zmija ili pauka nego da se plaše pasa ili drugih “prijateljski nastrojenih” životinja. Studije drugih primata pokazuju da i oni dele sličan strah od zmija, zbog čega su neki nagađali da su takvi strahovi sami po sebi mogli podstaknuti rast inteligencije primata u celini, jer su ljudi i drugi primati evoluirali kako bi izbegli opasnosti koje takve prijetnje predstavljaju.

Da li učimo decu da se plaše?

Istraživanja pokazuju da izgleda bebe ne pokazuju znakove straha sve od 8 do 12 meseca starosti, obično kao odgovor na nove ljude ili događaje, ali je manja verovatnoća da će pokazati strah od stranaca kada sede u krilu roditelja. I dok neki strahovi mogu biti urođeni ljudima, mnogi strahovi se nauče, možda najčešće tako što vide roditelje kako strašno reaguju na životinju ili situaciju ili da često upozoravaju dete na opasnosti.

Pored toga što strah može doći kao posledica traumatičnog događaja za nekoga, strah od nečega može definitivno biti nešto što dete prepozna kao nešto što je strašno i nešto čega bi se trebalo bojati. Dakle deca nas i u strahovima oponašaju, učeći tako obrasce života od nas.

Zašto ljudi ponekad traže strašna iskustva kao oblik zabave?

Postoje slučajevi kada ljudi aktivno traže iskustva koja bi ih mogla uplašiti, poput tobogana ili poseta objekata za koje se veruje da su ukleti. Neka istraživanja sugerišu da, iako ova iskustva u ovom trenutku mogu biti zaista zastrašujuća, mogu takođe potaknuti raspoloženje tih ljudi: Odgovor na zastrašivanje je iskren, ali brzo uveravanje sigurnosti donosi jednako snažan trzaj olakšanja i uživanja koji mogu potrajati i nakon tog iskustva.

Online psiholog

Koji nas svakodnevni strahovi mogu sprečiti da živimo normalnim životom?

Neka osećanja koja se obično opisuju kao „strahovi“ nisu striktno fobije, već mentalne prepreke koje ograničavaju postupke i odluke ljudi, često ih sprečavajući u napredovanju, kao što su strah od neuspeha, strah od uspeha, strah od odbijanja, strah od propuštanja dobrih prilika ili strah od posvećenosti nekome. Ovi osećaji nesigurnosti, nedostojnosti ili neodlučnosti često se mogu rešiti terapijom sa psihoterapeutom.

Specifične fobije

Fobija je izrazit strah ili anksioznost u vezi sa određenim objektom ili situacijom, izloženost kojoj dosledno izaziva strah ili izaziva teskobu kod pacijenta. Strah koji je doživljen gotovo je uvek nesrazmeran stvarnoj opasnosti koju taj predmet ili taj događaj predstavlja, a ljudi sa specifičnim fobijama uglavnom znaju da nema pravog razloga za strah i da njihovo ponašanje nije logično. Međutim, ne mogu izbeći njihovu reakciju. Reakcije na fobiju nekada mogu delovati i preterano histerično, jer ne postoji način da se neko obuzda u momentu kada se susretne sa nečim čega se plaši.
Susret sa nečim od čega pojedinac ima fobiju, može izvavati nesvesticu, histeriju, nekontrolisano disanje, misli. Takođe može životno ugroziti nekoga ko već ima pojedine fizičke zdravstvene probleme poput oslabljenog srca.

Fobije se dele u pet širokih kategorija:

  • Strahovi od životinja, poput straha od pasa (cinofobija), pauka (arahnofobija) ili buba (insektofobija ili entomofobija). Ovi strahovi, poznati kao zoofobije, takođe uključuju strah od slepih miševa (kiroptofobija) i od zmija ili guštera (herpetofobija).
  • Strahovi od prirodnog okruženja, kao što je strah od visine (akrofobija) ili oluja. Ove fobije takođe uključuju strah od vatre (pirofobija) i strah od mraka (nikotofobija).
  • Strahovi vezani za krv (hemofobija), povrede i injekcije, poput straha od igala (tripanofobija) ili medicinskih procedura, uključujući stomatologiju (dentofobija).
  • Situacijski strahovi, kao što je strah od letenja (aerofobija), strah od javnog govora (glosofobija) ili strah od vožnje u liftovima, što je i sama vrsta straha od zatvorenih prostora (klaustrofobija).
  • I na samom kraju postoji ono što klasifikuju pod ostale fobije, poput straha od povraćanja ili gušenja.

Fobije se mogu manifestovati u bilo kom trenutku, ali se pojavljuju u detinjstvu ili adolescenciji, a simptomi su često doživotni. U nekim slučajevima, izloženost strašnom objektu ili situaciji (fobični stimulus) može izazvati potpune ili ograničene napade panike. Prema DSM-5, čak 9 odsto Amerikanaca godišnje doživi specifičnu fobiju, a žene imaju dvostruko veću verovatnoću od muškaraca da imaju fobiju od muškaraca. Nije neuobičajeno imati više fobija: tri četvrtine pojedinaca kojima je dijagnostikovana specifična fobija ima više od jedne fobije, a prosečan oboleli ima tri. Pojava fobije ponekad se može pratiti do određenog događaja, poput preživljavanja avionske nesreće ili napada psa. Ali za mnogo više ljudi poreklo fobije ostaje nepoznato. Neki ljudi sa specifičnom fobijom menjaju svoj način života kako bi izbegli okidače, prelazeći u region gde su određene životinje retke, na primer, ili gde nema metroa.

Šta je agorafobija?

Agorafobija je strah od situacija iz kojih bi bilo teško pobeći ili u kojima može biti teško dobiti pomoć, kao što je boravak u bioskopu ili vagonu metroa. Ljudi sa agorafobijom mogu se plašiti javnog prevoza, otvorenih prostora kao što su mostovi, zatvoreni prostori poput liftova, prepunih mesta poput koncerata i generalno prostora koji su udaljeni od kuće. Patnici mogu postati veoma uznemireni kada se nađu u takvim situacijama i potrudiće se da ih izbegnu.

Zašto se mnogi ljudi plaše visine?

Strah od visine uobičajena je fobija i često se intenzivno doživljava. U stvari, simptomi često odražavaju simptome napada panike, uključujući drhtanje, znojenje dlanova, mučninu i vrtoglavicu. Neki imaju ovu fobiju zbog traumatičnog iskustva, ali istraživanja sugerišu da je za mnoge druge ovaj strah, i slični poput klaustrofobije, posljedica toga što su oštrije svjesni svojih tjelesnih osjeta od drugih, i veća je vjerovatnoća da će te osjećaje protumačiti kao preteće, što dovodi do negativnih misli o skakanju, gubitku ravnoteže ili srčanom udaru.

Zašto se toliko ljudi plaši javnog nastupa?

Često se navodi da je strah od javnog nastupa najčešća fobija. Nije; samo oko jedan od četiri osobe prijavljuje da je to doživeo. Ali kada se od onih sa glosofobijom zatraži da govore pred grupom, strah može biti parališući. Ljudi koji generalno doživljavaju visok nivo anksioznosti mogu se brinuti ne samo da će njihov govor biti neefikasan, već i da će njihova anksioznost na neki način potkopati njihove performanse. Za druge, postoji mnogo drugih izvora neprijatnosti, kao što su osećaj nesposobnosti da govore stručno, zabrinutost da će ih loše oceniti kolege sa višim statusom i, prilično često, precenjivanje uloga njihovih performansi.

Kako neko može prevazići strah od javnog nastupa?

Priprema, praksa, podrška drugih i učenje da se stavite u mirnije i opuštenije stanje mogu pomoći u ublažavanju straha od javnog govora, ali jedan od najvažnijih koraka koji ljudi mogu poduzeti je osporavanje vlastitih uvjerenja. Kognitivno preoblikovanje nečijih briga – osporavanje ličnog uverenja da ste po vama možda dosadni, previše zabrinuti ili neobavešteni i njihova zamena povoljnijim, podržavajućim i, što je značajno, realnim izjavama može pomoći nekome da stekne samopouzdanje i preciznije sagleda nivo pretnje (odnosno toga da pretnja i ne postoji).

Preporuka nekih terapeuta može biti to da počnete da prevazilazite strah od javnog nastupa tako što ćete se upisati na časove glume. Verovali ili ne neki glumci čiji je posao da nastupaju, prijavljuju da su imali problema sa javnim nastupima međutim da su ih uz pomoć glume rešili. Razmislite o tome, jer gluma podrazumeva da budemo na sceni ali da mi u tom trenutku nismo mi, ovo može racionalizovati vaš osećaj straha i pomoći vam da ga trajno prevaziđete.

Prevazilaženje straha

Kada strah ometa ili nadživi život pojedinca, terapija može pomoći. Osnovni način lečenja strahova je terapija izloženosti strahu, u kojoj terapeut vodi klijenta da se postepeno i uzastopno povezuje sa izvorom svoje fobije u bezbednom okruženju kako bi uklonio pretnju koja je sa njim povezana. Na primer, neko ko ima strah od letenja može biti zamoljen da razmisli o avionima, pogleda slike aviona, poseti aerodrom, zakorači u avion i na kraju završi let. Kognitivna bihevioralna terapija (CBT) često se primenjuje u kombinaciji sa terapijom izloženosti, kako bi pomogla oboljelima da ospore i preoblikuju svoja štetna uverenja.

Lekovi kao što su beta-blokatori, koji blokiraju adrenalin i snižavaju broj otkucaja srca i krvni pritisak, mogu se prepisati kratkoročno, često onda kada je susret sa fobijom neizbežan, kao na primer pre javnog nastupa.

Koje bi misaone promene mogle da pomognu ljudima da se oslobode svakodnevnih strahova?

Pomisliti na svoje misli, priznati svoje strahove i biti prisutan može mnogo pomoći u upravljanju svakodnevnim strahovima. Prvi korak je preispitivanje priče iza straha. Kada nečija mentalna predviđanja insistiraju da će nešto poći po zlu ili da se pojedinac suočava sa neposrednom opasnošću, sposobnost da se povuče, prepozna te misli kao priče i smireno proceni da li su istinite ili racionalne može biti snažan korak ka njihovom prevazilaženju.

Kako se neki ljudi uspešno odupiru strahovima?

Niko ne živi bez straha, ali oni pojedinci za koje se smatra da su hrabri mogu odgovoriti na svoje strahove i upravljati njima na načine koji drugima mogu ponuditi uzore. Prvo, oni se ne plaše da se plaše, znajući da je to osećaj koji je ponekad neizbežan i da to može biti korisno kada se prepozna kao upozorenje, a ne kao prepreka. Sa ovim znanjem mogu se pripremiti bez panike, preduzeti mere umesto da beže od toga i zatražiti pomoć kada im strahovi ukažu da bi to moglo biti potrebno.

Zakaži online seansu kod našeg psihologa