Kognitivno-bihejvioralna terapija (CBT) je oblik psihoterapije koja je veoma efikasna u lečenju teške socijalne anksioznosti. Glavni cilj kognitivne bihejvioralne i bihejvioralne terapije je smanjenje anksioznosti uklanjanjem verovanja ili ponašanja koja pomažu u održavanju anksioznog poremećaja. Na primer, izbegavanje strašnog predmeta ili situacije sprečava osobu da sazna da je taj predmet bezopasan.

Ključni element kognitivno bihejvioralne terapije za anksioznost je izloženost, u kojoj se ljudi suočavaju sa stvarima kojih se plaše. Proces izlaganja generalno uključuje tri faze. Prvo je to da se osoba upozna sa strašnom situacijom. Drugi korak je povećati rizik od neodobravanja u toj situaciji kako bi osoba mogla izgraditi samopouzdanje da može podneti odbijanje ili kritiku. Treći korak uključuje podučavanje osobe tehnikama suočavanja sa neodobravanjem. U ovoj fazi, od ljudi se traži da zamisle svoj najgori strah, a da se zatim ohrabruju od strane psihoterapeuta da razviju konstruktivne odgovore na taj strah.

Ove faze često prate obuke za upravljanje anksioznošću – na primer, podučavanje ljudi tehnikama poput dubokog disanja za kontrolu njihove anksioznosti. Ako se to uradi pažljivo i uz podršku terapeuta, možda će biti moguće ublažiti anksioznost povezanu sa situacijama kojih se plašite. Ako se podvrgnete kognitivnoj bihejvioralnoj ili bihevioralnoj terapiji, izlaganje će se izvršiti samo kada ste spremni; to će se raditi postepeno i samo uz vašu dozvolu. Radićete s terapeutom kako biste utvrdili koliko možete podneti i kojim tempom možete nastaviti.
Kognitivna bihejvioralna i bihejvioralna terapija nemaju nikakvih neželjenih nuspojava osim privremene nelagode zbog povećane anksioznosti, ali terapeut mora biti dobro obučen u tehnikama lečenja kako bi djelovao po želji. Tokom lečenja, terapeut će verovatno dodeliti domaće zadatke – specifične probleme na kojima će pacijent morati da radi između sesija.

Kognitivna bihejvioralna ili bihejvioralna terapija obično traje oko 12 nedelja. Može se izvoditi u grupi, pod uslovom da ljudi u grupi imaju dovoljno slične probleme. Terapije za podržavanje, kao što je grupna, terapija za parove ili porodična terapija, može biti od pomoći u obrazovanju vaših partnera o vašem poremećaju. Ponekad ljudi sa socijalnom anksioznošću takođe imaju koristi od obuke društvenih veština.