Uglavnom, muškarci imaju dve brzine – neutralnu i ljutu. Iskustvo pokazuje da je stanje besa koje muči većinu muške populacije manje vođeno istinskim besom, a više onim što bi se moglo okarakterisati kao prikrivena depresija koja se manifestuje kao bes.

Prikrivena depresija ne liči na depresiju sa kojom smo generalno upoznati, posebno za ljude oko čoveka koji je do grla ukopan u stanje ovog posebnog emocionalnog preokreta. Umesto toga, ono čemu ljudi oko nas imaju tendenciju da svedoče je suptilna iritacija, bes na putu, eksplozivne svađe, pasivna agresija, aljkavost, samosabotiranje podržano neispunjenjem i/ili slabim osećajem nesigurnosti koji vodi do svih vrsta nezadovoljstava u radu — na poslu, kod kuće, u društvu uopšte ili čak u spavaćoj sobi.

„Zašto baš bes“, pitate se? Bes volimo da nazovemo prvim osećanjem jer ona ide direktno iz korena agresije koja pokreće naš instinkt za preživljavanjem. Pošto muškarci nisu sjajni u filtriranju i izražavanju emocija ili osećanja, mi obično izražavamo, ili tačnije glumimo, svoj doživljaj emocija kao bes. Cela muška dinamika emocionalnog iskustva – osećanja, reakcija i besa – javlja se na veoma primarnom i instinktivnom nivou. Muškarci su, na neki način, naviknuti na bes – to je ono što nas drži oštrima. Problem nastaje onda kada shvatimo …da nema više sabljozubih tigrova, aligatora i ogromnih mamuta sa kojima se treba boriti; ovaj mehanizam je zastareo.

Za muškarce, ključ za otklanjanje ove okolnosti je prepoznavanje i priznavanje naših emocija. To radimo seciranjem besa. Evo primera: kada vas obilaze i iseku na autoputu, postajete ljuti. Razlog zašto se ljutite je zato što je neko, u vašem umu (čitaj: osećanjima), ugrozio vašu bezbednost ili je prešao vaše granice. S druge strane, kada vas šef isprovocira, postajete ljuti jer možete smatrati da su njegove optužbe neosnovane, ili se osećate neispoštovano ili necenjeno, ili ste zabrinuti zbog gubitka posla.

U obe gore navedene situacije doživljavate bes, ali motivacija za taj bes je različita u svakoj situaciji. Učenje da sagledate iskustvo besa i prepoznate osnovna osećanja i emocije besa, a zatim izrazite te emocije i osećanja na produktivan način, utiče da bes nestane.

Međutim kada se vratimo na onaj negativan aspekat i na širenje besa, postajemo i depresivni. Kako ova difuzija počinje da se dešava, prikrivena depresija koja na kraju pokreće naš opšti osećaj besa i ljutnje počinje da se oblikuje kao nedostatak ispunjenja, ili razočarenje zbog slomljenih snova, ili anksioznost zbog mogućnosti da nećemo biti u stanju da obezbedimo svoju porodicu, ili da budemo dobar muž, otac ili prijatelj.

Dekonstrukcija našeg stanja besa vodi nas do mesta gde možemo da se udubimo u tu prikrivenu depresiju koja je vođena suptilnim osećajem „manje od“ koji nas posećuje. Ovo dovodi do dekonstrukcije depresije, a to pruža kontekst za rad na problemima koji pokreću depresiju.

U mnogim aspektima, intervencija sa depresijom je kao intervencija sa zavisnošću. Prvo i najvažnije, trebalo bi da znate da depresivni ljudi, posebno muškarci, mogu duboko poricati svoj problem i negativan uticaj koji on ima na njih i ljude oko njih. Možda zapravo nemaju svesno saznanje da izgledaju kao depresivna osoba i da deluju depresivno. Čak i ako su svesni toga, muškarci jesu u stanju da naprave čitavu mrežu laži kojom drugima pokušavaju da natuknu to da je sa njima sve u redu. Često krive druge ljude, posebno one koji su im najbliži, za njihovo stalno loše raspoloženje.

Ovo, naravno, može u najboljem slučaju otežati pokušaje da im se pomogne. Ali postoje načini da se uspešno interveniše.