Mentalni poremećaji – Kako gledamo na njih i kako nam se oni čine iz današnje perspektive?

Mentalni poremećaji mogu reprodukovati nejasne granice sa normalnošću ili realnošću, što omogućava povećanje stope dijagnoze i samodijagnoze, posebno u mladosti.

Iako su se problemi mentalnog zdravlja koje su pacijenti sami prijavili povećali, čini se da su stvarne stope mentalnih poremećaja, posebno ozbiljnih, stabilne.

Online psiholog

Mnogi faktori mogu doprineti samooznačavanju i samodijagnostifikaciji mentalnih problema, uključujući povećanu svest o tom fenomenu, smanjenu stigma i sramotu koja je nekada postojala u vezi ovih poremećaja, internet, uticaj vršnjaka i društvene aktivnosti.

Međutim ima mnogo neobičnih slučajeva. Jedan psihijatar govorio je o njegovom iskustvu sa šesnaestogodišnjakinjom koja je slušala sa nestrpljenjem dok je njoj i njenim roditeljima, nakon dva sata psihijatrijskog intervjua, davao povratne informacije. Kada joj je rekao da ne misli da su njena anksioznost ili depresija kliničkih razmera i da ne misli da joj je potrebno psihijatrijsko lečenje, izgledala je kao da je poražena. Kada je rekao da se nada da će to shvatiti kao dobru vest, delovala je ljuto. Zatvorila se i odvojila od ostatka sesije – značajna promena u odnosu na njenu prethodnu želju i entuzijazam da učestvuje u procesu intervjua.

Takođe je napomenuo da kada je pre dvadesetak godina, prvi put počeo da se bavim psihijatrijom, ovakva povratna informacija bi obično naišla na olakšanje. Štaviše, njegovi mlađi pacijenti su nekada često oklevali i bili postiđeni učesnici seanse, često su ih zabrinuti roditelji „vukli“ u njegovu kancelariju, ali danas je drugačije. Slične reakcija kao kod prve šesnaestogodišnjakinje su ovih dana poprilično česta stvar. U stvari, konsultacije sa pacijentima poput nje često započinju i traže sami tinejdžeri.

Da li se onda mentalno zdravlje pogoršava?

Sve se to podudara s medijskim izvještajima o epidemiji mentalnog zdravlja kod mladih ljudi, te uveliko eskalirajućih problema o mentalnom zdravlju koji su sami prijavili mladi i mladi odrasli, trend koji je izgleda počeo prije deceniju ili dvije.
Da li stvarna stopa mentalnih poremećaja raste? Da li je život sada stresniji nego u prošlosti, izazivajući tako više mentalnih poremećaja? Da li je to što su ljudi sada spremniji da traže pomoć zbog smanjene stigma o mentalnim bolestima? Možda sada lakše i efikasnije prepoznajemo i dijagnostikujemo ove poremećaje? Sva ova pitanja postavili su istraživači. Podaci generalno ukazuju na kombinaciju niza faktora, ali ne čini se da će doći do velikog povećanja stvarne stope mentalnih poremećaja – naročito velikih mentalnih bolesti, čije su stope ostale prilično stabilne.

Kako definišemo mentalni poremećaj?

Postoji duga istorija rasprava o tome kako definisati mentalni poremećaj. Još uvek nemamo zadovoljavajuću definiciju. Ovo ne čudi, s obzirom na složenost teme. U stvari, čak ni u opštoj medicini pojam poremećaja nije jasno definisan.

DSM-54 definiše mentalni poremećaj kao sindrom koji karakteriše klinički značajan poremećaj u individualnoj kogniciji, regulaciji emocija ili ponašanju koji odražava disfunkciju u psihološkim, biološkim ili razvojnim procesima u osnovi mentalnog funkcionisanja. Mentalni poremećaji obično su povezani sa značajnim problemima ili invaliditetom u društvenim, poslovnim ili drugim važnim aktivnostima. Očekivan ili kulturno odobren odgovor na uobičajeni stres ili gubitak, poput smrti voljene osobe, nije mentalni poremećaj.

Suprotno prošlim kritičarima koji su tvrdili da su mentalne bolesti mit, među kredibilnim stručnjacima danas nema sumnje da su ozbiljne mentalne bolesti previše stvarne i da su vrlo veliki uzrok značajnog invaliditeta. Poteškoća je u velikom broju problema mentalnog zdravlja na granici normalnog i abnormalnog – psihološkog stresa koji može biti normalna, ali intenzivna reakcija na stres. Da budemo jasni, takav problem možda nije daleko od trivijalnosti, a održavanje dobrog mentalnog zdravlja trebao bi biti prioritet u svim našim životima. Ali ne moramo izjednačavati intenzivnu nevolju ili ozbiljan stres sa patnjom ili obolenjem od mentalnog poremećaja i sa potrebom za medicinskom dijagnozom ili lečenjem.

Veliki deo problema i razlog zašto dijagnostički kriterijumi podležu preteranoj dijagnozi je pokušaj da se mentalni fenomeni i fenomeni ponašanja podele u različite kategorije, kao da postoje u posebnim kutijama. U stvarnosti, oni su skoro uvek dimenzionalne prirode, odnosno postoje na kontinuumu sa normalnošću. Stoga bi trebalo biti više pitanje stepena do kog vaše mentalno zdravlje može biti narušeno, nego pitanje da-ili-ne da li imate poremećaj ili ne. Različite kategorije se takođe međusobno preklapaju, pa nas ne treba čuditi što je uobičajeno da ljudi steknu više od jedne dijagnoze. DSM-5 priznaje problem pokušaja podele dimenzionalnih pojava na kategorijalne poremećaje.

Objavljivanje DSM-5 2013. naišlo je na znatne kritike, najviše od strane nekih stručnjaka koji su nadgledali prethodno izdanje (DSM-IV, objavljeno 1994.). Oni su izrazili zabrinutost zbog „dijagnostičke inflacije“ zbog popuštanja nekih dijagnostičkih kriterijuma i dodavanja novih loše testiranih dijagnostičkih podataka kategorije.

Između ostalog, stručnjaci su bili kritični prema sistemu psihijatrijske dijagnostike jer je vremenom otvorila vrata labavoj dijagnozi definisanjem uslova koji su bili samo nešto teže verzije takvih svakodnevnih problema kao što su blaga depresija, opšta anksioznost, socijalna anksioznost, jednostavni fobije, seksualne disfunkcije i poremećaji sna. Stručnjaci su upozorili na rizik od tržišnih dijagnostičkih hirova koji potiču od farmaceutskih kompanija, ukazujući na značajno povećanu stopu dijagnoze ADHD-a, spektra bipolarnih poremećaja i spektra autizma.

Zašto bi ljudi želeli da im se dijagnostikuje mentalni poremećaj?

Čini se da je došlo do kulturnog i generacijskog pomaka od osjećaja stigme oko dijagnoze mentalnog poremećaja, ne samo prema otvorenosti za sticanje takvih dijagnoza, već kod nekih – posebno mladih ljudi, želje i gotovo pritiska za sticanjem takve dijagnoze. Možda postoji mnogo mogućih razloga koji doprinose ovom trendu. Očigledni uključuju naglasak na obrazovanju o mentalnom zdravlju u školama, poznate ličnosti koje izlaze u javnost o svojim problemima mentalnog zdravlja, internetu, društvenim medijima, uticaju vršnjaka i društvenog aktivizma.

Mlađe generacije kupile su jezik mentalnog zdravlja i savet da otvoreno govore o tome. Sve u svemu, ovo je dobrodošao napredak, ali čini se da je današnja omladina skoro zamenila upotrebu reči „stres“ sa „anksiozni poremećaj“ ili „problem mentalnog zdravlja“, prebrzo za samooznačavanje različitim psihijatrijskim dijagnozama.

Jedan lekar je govorio o slučaju sa jednom tinejdžerkom, koja po njegovom mišljenju nije ispunila kriterijume za definitivni poremećaj bilo koje vrste. Međutim ona je iskreno i jasno je izložila svoje razloge zbog kojih je tražila psihijatrijsku konsultaciju. Želela je dijagnozu jer je kako je rekla “znala da se sa njom nešto dešava” i da želi da zna valjane razloge što se oseća užasno i što ne dozvoljava drugima da se bave njenim slučajem.

Online psiholog

Nerealna očekivanja od psihijatrije

Postoji nerealna pretpostavka da je psihijatrija odgovor na probleme ljudskog stanja. Ovo je deo većeg kulturnog očekivanja da su svi problemi popravljivi ili rešivi, i tendencije da se pojednostavljuju izuzetno složeni problemi.

Negovanje nerealno optimističnih očekivanja od psihijatrijskog i psihološkog lečenja može dovesti do ogromnog razočarenja i frustracije kada lečenje ne ispuni ta očekivanja, rezultirajući pogoršanjem očaja kod pacijenta. Svakako, profesija jeste kriva što je svoju ulogu prodala previše, i što je medicinirala uobičajene ljudske probleme. Ali problem su i nerealno velika očekivanja našeg društva od savremene medicine i terapije.

Psihijatri čine sve što mogu kako bi pomogli svima koji im se obrate radi „lečenja“, uglavnom pokušavajući psihoterapiju ili savjetovanje za blage do umerene tegobe, i lekove za umerene do teške probleme. Nespecifični problemi i osobine koje su jednostavno sastavni deo osobe ne idu dobro sa specifičnim tretmanima ili terapijama. S druge strane, teški poremećaji, poput ozbiljne anksioznosti koji opravdano opravdavaju termin mentalna „bolest“ i koji očajnički zahtevaju specifičnije tretmane, nažalost, mogu biti teški za lečenje, a za više od malog procenta pacijenata to jeste poprilično neizlečivo.

Ponekad sve što psihijatri mogu ponuditi jeste dobro usavršena empatija i neki uvid i perspektiva u dato stanje pacijenta. Reći da je ovo frustrirajuće bilo bi veliko potcenjivanje. Postoje trenuci kada se psihijatri osećaju bespomoćno kao i njihovi pacijenti pred ogromnim kompleksnostima i izazovima koji su svojstveni ljudskom biću. Realnost je da nema lakih odgovora i rešenja za mnoge životne probleme.

Nepredvidljivi pozitivni ishodi

Nadamo se da može doći do neočekivanih ishoda za neke naizgled nerešive psihološke i psihijatrijske probleme. Ponekad, nakon dugog niza razočaranja, sledeći tretman jednostavno deluje – čak i dramatično. Ne retko se dešava i pozitivan razvoj događaja koji nema nikakve veze sa lečenjem. Neki ljudi kojima u početku nije pomogao psihijatrijski tretman ili psihoterapija sami su se poboljšali ili su se naučili prilagoditi svojim depresivnim ili anksioznim sklonostima ili drugim problemima. Ljudi su izuzetno prilagodljivi i snalažljivi, na svoje iznenađenje (međutim, nisu svi otporni, bez njihove krivice). Mnogi pacijenti vremenom prebrode svoje krize i zadive sve okrećući svoj život ka pozitivnijem smeru, bilo odlučnošću, sazrevanjem ili okolnostima koje ga na to navedu.

Životne okolnosti i ljudska priroda su čuveni nepredvidivi, na bolje i na gore. Privilegija psihoterapeuta je biti sa svojim pacijentima kada dođe do izuzetnog poboljšanja. Ali i pokušavati setiti se da bude skroman i realan ne pretpostavljajući da su lečenje ili terapija koju pruža uzrok srećnog preokreta događaja kojem prisustvuje.

Zakaži online seansu kod našeg psihologa