Asocijalno ponašanje kod dece – Problem socijalizacije kod dece
Treba prvenstveno obratiti pažnju na poimanje termina asocijalan. Termin asocijalan u širim društvenim krugovima poprimio je drugačije značenje od onoga kakvo ima u psihologiji. U širim društvenim krugovima ovaj termin znači i obeležava one koji imaju naročit problem sa komunikacijom, zamenjuje termin „introvertan“ ili frazu „povučen čovek“ odnosno čovek koji se ne snalazi u društvenim aktivnostima.
U psihologiji međutim termin asocijalan, izveden je iz termina antisocijalan (antisocial prerson / behavior) i predstavlja jedan fenomen ili obrazac ponašanja koji je neprihvatljiv u društvu. Odnosno obrazac ponašanja koji je antisocijalan i podrazumeva nedostatak poštovanja ili bilo kakvog obzira prema drugim pripadnicima zajednice – kako bismo plastičnije objasnili ovaj termin u psihologiji, možemo reći da je ovakav poremećaj prisutan kod ljudi iz kriminogenih struktura društva, koji za svoja nedela ne pokazuju nikakvu vrstu kajanja ili krivice.
Online psiholog
Međutim u ovom kontekstu ćemo se baviti prvenstveno socijalizom kod dece izostavljajući ovakvu terminologiju, obraćajući pažnju na važnosti empatije i komunikacije jednog deteta sa drugom decom tokom odrastanja.
Da li se deca rađaju sa impulsom da budu društvena?
Uobičajeno se veruje da se deca rađaju, moralno, kao prazne ploče i da se od malih nogu moraju učiti da budu prosocijalna ili društveno aktivna. Ali dok roditelji treba da daju sve od sebe da promovišu ljubaznost i empatiju kod svoje dece, sve veći broj dokaza sugeriše da čak i novorođenčad mogu biti inherentno prosocijalna, pokazujući zapravo veliko interesovanje da pomažu drugima, da dele sa drugima i teše druge, čak i ako to nisu u stanju uvek da pokažu. Na primer, deca stara samo nekoliko dana će reagovati ako čuju plač druge bebe sopstvenim naizgled empatičnim plačem, a kasnije će praviti gestove da uteše uznemirenog vršnjaka.
Kako roditelji mogu pomoći deci da razviju empatiju?
Empatija zahteva razumevanje osećanja druge osobe, a zatim i samo osećanje ili zamišljanje sličnih emocija. Istraživanja sugerišu da mnoga deca pokazuju empatiju u već prvih 18 meseci života, delujući ili preduzimajući nešto kako bi pomogli odrasloj osobi koja im izgleda kao neko ko ima problem ili utešila roditelja koji deluje uznemireno. Za veoma osetljivu decu, preuzimanje tuđih emocija može doći prirodno, čak i ako ponekad može biti kontraproduktivno; za drugu decu, roditelje koji govore o emocijama, otvoreno i često – zajedno sa modeliranjem empatije kod kuće – može im pomoći da razviju sopstvenu empatiju.
Kako mala deca nauče da budu ljubazna jedna prema drugima?
Mala deca mogu biti sebična, držeći se željenih resursa kad god imaju priliku i odupiru se molbama da podele nešto sa drugima, iako znaju da je to prava stvar. Ali istraživanja pokazuju da su oni takođe veoma empatični i brzi da pruže utehu onima u nevolji. Međutim, za deljenje igračaka ili razumevanje važnosti davanja za pomoć drugima može biti potrebno roditeljsko vođstvo. Na sreću, dokazi su jasni da ne samo da deca mogu da nauče da dele, već i da se pomažući drugima osećaju dobro, baš kao i odrasli. I uprkos reputaciji današnjeg društva kao društva kojem fali empatije, deca koja se igraju sa drugom decom u detinjstvu mogu da nauče kako da budu empatična i tako razviju osećaj za pravdu ili fer – plej u budućnosti.
Kako deca uče jedna od drugih?
Zagovornici tvrde da je vreme bez nadzora u igri sa drugom decom od suštinskog značaja za društveni i kognitivni razvoj dece, iako istraživanja sugerišu da je to vreme u opadanju poslednjih godina. Deca su prirodno sklona da obraćaju veliku pažnju na svoje vršnjake i uče mnogo od druge dece, čak i u ranom uzrastu, kao što su autentična komunikacija, nezavisnost, važnost poštovanja formalnih i neformalnih pravila i kako da se slažu sa drugima.
Online psiholog
Kako deca nauče da lažu?
Praktično sva deca (kao i većina odraslih) lažu, a istraživanja sugerišu da većina počinje da laže već sa 2 ili 3 godine. Kako većina roditelja i uoči, mala deca nisu posebno vešta u laganju – zbog toga što je laganje iako loš, ustvari složen kognitivni i društveni zadatak – međutim kako stare deca nauče da budu bolja u tome. Sve dok dete ne razvije saznanje ili razumevanje da drugi ljudi imaju odvojene umove, želje i uverenja – ona uglavnom i ne lažu.
Jednom kada bolje razumeju druge, mogu pokušati da iskoriste to razumevanje kako bi sebi doneli neki benefit laganjem. Kada deca počnu da lažu, odgovor roditelja je važan: istraživanja sugerišu da je učenje dece da je laganje loše manje efikasno u smanjenju laži nego ako im kažete zašto je iskrenost dobra. Ali socijalizacija i lekcije koje uče od porodice i vršnjaka takođe imaju veliki uticaj na njihovo interesovanje za laganje. Naučite ih znači da su u “laganju kratke noge”, jer im suštinski i ne možete objasniti da laganjem neće postići nešto za sebe – laganjem se može mnogo toga postići, međutim život u laži obično nije tako lep život i podrazumeva konstantnu netrpeljivost prema sebi i drugima koje lažemo.
Kako roditelji mogu pomoći stidljivom detetu da se oseća prijatno u druženju sa drugima?
Deca koja se ponašaju stidljivo u odnosu na drugu decu ili u blizini nove odnosno nepoznate dece u svom okruženju, mogu biti u zabrinjavajućem ciklusu: neprijatno im je u društvenim okruženjima, izbegavaju interakciju sa vršnjacima, zaostaju u razvoju društvenih veština, i stoga još više nerado pokušavaju da budu društvena. Roditelji bi trebalo da se odupru jednostavno guranju takve dece u društvene grupe, već da slede njihovo vođstvo i traže društvene mogućnosti oko specifičnih interesovanja svog deteta, fokusirajući se prvo na interakciju jedan na jedan, vežbajući društvene veštine kod kuće kroz igru – uspostavljanje kontakta očima, osmeh, govoreći jasno i postavljajući pitanja „šta“ i „kako“ – i iznad svega, u ovakvoj situaciji je nužno biti strpljiv ako ste roditelj.
Da li se samo deca bore sa socijalizacijom?
Ne moraju samo deca imati ovaj problem, međutim ako ga imaju roditelji mogu pomoći tako što će odrediti neko vreme u kom će njihovo dete provoditi vreme sa drugom decom, uključujući programe dnevne nege ili predškolske ustanove (poput zabavišta ili obdaništa u zavisnosti od uzrasta deteta). Deca koja su jedinci ili jedinice mogu da se naviknu da budu jedino dete u okruženju odraslih i da su zato vredna najveće pažnje. Takvoj deci koja su bila jedinci to može pomoći da postanu realističniji u svojim očekivanjima od odraslih. Međutim provođenje vremena sa drugom decom takođe im pomaže da nauče da se nose sa konkurencijom i sukobima i izbegnu sklonost da postanu „odrasli“ ili starmali kako naš narod kaže, jer toliko vremena provode sami sa roditeljima.
Da li deca koja se školuju od kuće sporije razvijaju društvene veštine?
Odgovor je kratak – ne. Istraživanja pokazuju da su deca koja se školuju kod kuće generalno jednako socijalno vešta kao i deca koja se uče u školama, naglašavajući činjenicu da, barem u mlađem uzrastu, socijalizaciju u velikoj meri pokreću roditelji i da većina porodica koje se školuju kod kuće koristi vannastavne aktivnosti koje omogućavaju njihovoj deci da provode vreme sa drugom decom.
Da li vreme ispred ekrana šteti društvenim veštinama dece?
Široko raširena pretpostavka da je značajno povećanje vremena ispred ekrana poslednjih godina ometalo sposobnost dece da razviju društvene veštine, ali istraživanje je pokazalo da to nije tako čest slučaj. U poređenju današnje dece i ranije grupe koja je postala punoletna pre uspona društvenih mreža, koja je bila zasnovana na procenama nastavnika i roditelja, uočena je mala razlika u društvenom razvoju; u stvari, mlađa generacija je imala nešto bolje rezultate u samokontroli i međuljudskim veštinama, možda zato što je danas toliko vremena ispred ekrana u osnovi interaktivno provodila vreme. Zasigurno da postoje efekti koji su se loše odrazili na decu i jesu produkt uspona društvenih mreža i interneta, ali ovo izgleda nije jedna od tih stvari.
Zašto tinejdžeri donose rizičnije izbore kada su sa svojim vršnjacima?
Tinejdžeri su često nezreli i egocentrični u tim godinama – fokusirani su na sebe i sigurni da su i svi ostali takvi – i veoma su usklađeni sa svojim vršnjacima i njihovom sposobnošću da zasluže njihovo prijateljstvo i poštovanje. Prema teorijama evolucionih psihologa, adolescencija je period tokom kojeg mladi ljudi izgrade društvene mreže koje su im potrebne za napredovanje. Ključ tog procesa je povezivanje sa vršnjacima i reagovanje na njihov uticaj, što često podrazumeva dokazivanje lojalnosti preuzimanjem rizika. Istraživanja koja podržavaju teoriju otkrivaju da ljudi nisu jedine živa bića na planeti koja pokazuju veći rizik za loš uticaj u odrasloj dobi, i da među ljudima adolescenti donose rizičnije izbore kada su sa vršnjacima nego kada su sami.
Kako deca mogu da reaguju na maltretiranje?
Maltretiranje između dece može početi u detinjstvu i dostiže vrhunac u dobi od 11 do 13 godina, postepeno opadajući nakon toga, iako neki ljudi ostaju nasilnici tokom celog života. Do otprilike 7 godina, nasilnici maltretiraju bilo koga u svom okruženju, ali nakon toga više ciljaju na odgovarajuće mete — odnosno decu koja se vidno uznemire kada ih guraju, pružaju mali otpor i nemaju mnogo saveznika. Dakle, najbolja odbrana je biti društveno vešt i samouveren, iako to neće svako dete postići. Studije pokazuju da je najefikasniji način da se zaustavi nasilnik aktiviranje posmatrača koji će uskočiti i suprotstaviti se agresoru. To je naravno lakše reći nego učiniti; u stvarnosti, mladi posmatrači imaju tendenciju da stoje skrštenih ruku i mogu čak da uživaju u spektaklu. Ali kada se deca sa visokim društvenim statusom suprotstave nasilnicima, pokazuju istraživanja, ona su veoma efikasna i u zaustavljanju ponašanja i uticanju na druge da progovore.
Saveti:
Ukoliko vaše dete pokazuje ozbiljnije znakove problema sa socijalizacijom u ranom ili kasnijem odrastanju, nije loše da popričate sa školskim psihologom ili potražite dečijeg psihologa za vaš problem. Ukoliko i sami idete na terapiju zatražite savet od vašeg psihoterapeuta ili psihologa, ili od izabranog lekara ili pedijatra. Naš sajt vam takođe nudi mogućnost online teapije, preko željenih online platform koja vam može poslužiti i savetodavno i kao jedan poseban oblik terapije.
Zakaži online seansu kod našeg psihologa
Naši Psiholozi
Psiholog Vesna Petković
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama Vesna Petković ZAKAŽITE SEANSU vesnapetkovic021@gmail.com Viber +381642234321 WhatsApp +381642234321 Vesna Petković Psihoterapeut pod supervizijom Master iz kliničke psihologije završila
Psiholog Nataša Pavlović
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama nataša pavlović ZAKAŽITE SEANSU natasa.pavlovic197@gmail.com Viber +381615522853 WhatsApp +381615522853 NATAŠA PAVLOVIĆ Psiholog i Savetnik Master psiholog kliničkog usmerenja. Doktorant
Psiholog Miodrag Pavlović
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama MIODRAG PAVLOVIĆ ZAKAŽITE SEANSU miodrag.pavlovic.psi@gmail.com Viber + 381617522853 WhatsApp +381617522853 MIODRAG PAVLOVIĆ Psiholog i edukant Sistemske porodične psihoterapije i