Narcisoidnost – Šta je narcisoidnost?

Narcisoidnost, patološka samo-aproprijacija, termin je koji je prvi iskoristio i prepoznao britanski esejista i lekar Havelock Ellis kao mentalni poremećaj 1898. godine. Narcisoidnost karakteriše prenaduvana slika o sebi koja ima svoje negativne strane tek onda kada se toj osobi ukaže na nedostake koje poseduje. Poremećaj je dobio ime po mitu o Narcisu, koja se zaljubio u sopstveni odraz u vodi. Prema Sigmundu Frojdu, narcisoidnost je normalna faza u razvoju deteta, ali se smatra poremećajem kada se pojavi nakon puberteta.

Online psiholog

Definicija i procena

Narcisoidni poremećaj ličnosti obično se dijagnostikuje kliničkom procenom. Definisan je karakteristikama ličnosti poput samoljublja i konstante potrebe za pažnjom. Definiše se još i karakteristikama kao što je preterano gledanje prema drugima za regulaciju samopoštovanja, posmatranje sebe kao izuzetnog, oštećena empatije i stvaranjem uglavnom površnih odnosa. Te osobine ostaju s vremenom relativno stabilne i ne mogu se pripisati prvenstveno zdravstvenom stanju, upotrebi lekova ili razvojnoj fazi pojedinca. Istraživači su takođe istraživali manje ekstremni oblik narcisodinosti koji se naziva narcisoidni tip ličnosti. Takve osobe poseduju većinu ili sve karakteristike narcisoidnog poremećaja ličnosti, ali se one smatraju normalnom u opsegu te ličnosti.

Osobe koje pokazuju ili imaju narcisoidni poremećaj ličnosti ili narcisoidni tip ličnosti zaokupljene su održavanjem preterano pozitivnih stavova o sebi. Takve osobe preterano negativno reaguju na kritiku od strane drugih, na podučavanje ili fidbek od strane drugih i reaguju emotivno kada ne dobiju potvrdu da ih neko visoko ceni.

Narcisi žele pozitivne povratne informacije o njihovim postupcima i njihovoj ličnosti. Oni najčešće aktivno manipulišu drugima kako bi od njih tražili ili iznuđivali divljenje. Shodno tome, smatra se da narcizam odražava oblik hronične regulacije interpersonalnog samopoštovanja.

Poreklo

Kliničke teorije narcisodinosti, poput austrijskih psihoanalitičara Hajnca Kohuta i Ota Kernberga, tvrde da narcisoidnost odraslih vuče korene iz ranog detinjstva. I Kohut i Kernberg fokusiraju se na poremećaje u ranim socijalnim (roditeljskim) vezama kao na genezu narcisoidnog poremećaja ličnosti odraslih. Takođe, oba stručnjaka narcisoidnost u svojoj srži smatraju nedostatkom u razvoju zdravog odnosa prema sebi. Prema Kohutu, detetovo “ja” razvija se i stiče zrelost interakcijama sa drugima (pre svega majkom) koje detetu pružaju mogućnosti da stekne odobrenje i unapređenje i da se identifikuje sa savršenim i svemogućim uzorima. Roditelji koji su empatični doprinose zdravom razvoju detetovog “ja” na dva načina. Prvo, pružaju realne povratne informacije o svom detetu koje tako neguje realniji osećaj o sebi. Drugo, roditelji u sebi otkrivaju ograničenja koja vode detetu da internalizuje ili preuzme idealizovanu sliku koja je realna i koju je moguće postići. Problemi se uvode kada je roditelj bezosjećajan i ako ne pruži odobrenje i odgovarajuće uzore. Prema Kohutu, ovaj poremećaj je zapravo zaustavljanje razvoja – zaustavljanje detetovog razvoja u onoj normalnoj i neophodnoj fazi, što je rezultiralo time da detetovo ja ostaje grandiozno i nerealno. U isto vreme, dete nastavlja da idealizuje druge da bi zadržao samopoštovanje kroz udruživanje.

Suprotno tome, Kernbergova teorija drži da je ovaj poremaćaj mehanizam odbrane. Rezultat je detetove reakcije na hladnoću i nedostatak empatije kod roditelja i možda proizilaze iz njihove narcisoidnosti. Prema Kernbergu, dete postaje emocionalno gladno i besno odgovara na zanemarivanje roditelja. U ovom pogledu, narcisoidna odbrana odražava detetov pokušaj da se skloni u neki aspekt sopstva koji kod drugih izaziva divljenje – odbranu koja na kraju rezultira grandioznim i naduvanim osećajem sopstva. Narcisi su, prema Kernbergovom mišljenju, spolja grandiozni, ali iznutra ranjivi i preispituju sopstvenu vrednost svakodnevno.

Teorije Kernberga i Kohuta karakterišu narcise kao pojedince sa detinjstvom nezadovoljavajućih društvenih odnosa, koji kao kasnije odrasli ljudi poseduju grandiozne poglede na sebe i neguju konfliktnu psihološku zavisnost od drugih.

Online psiholog

Narcisoidna patologija i ponašanje

Nalazi istraživanja koji koriste neki stručnjaci, opisuju portret narcisa koji poseduju naduvane i grandiozne slike o sebi. Nije iznenađujuće da narcisi kažu da imaju visoko samopoštovanje. Međutim, čini se da se ove pozitivne slike o sebi zasnivaju na pristrasnim i naduvanim percepcijama njihovih dostignuća i njihovim iskrivljenim pogledima na to šta drugi misle o njima. Na primer, precenjuju svoju fizičku atraktivnost u odnosu na ocenu njihove privlačnosti od strane drugih, a precenjuju inteligenciju u odnosu na objektivne procene njihovog IQ testa. U jednom eksperimentu, žena narcisoidnih i nenarcisoidnih muškaraca (identifikovanih na osnovu njihovih rezultata sa testova) intervjuisala je žena čiji su odgovori napisani po scenariju; tako su svi muškarci dobili iste socijalne povratne informacije. Narcisoidni muškarci su, međutim, žensku privlačnost prema njima ocenili više nego nenarcisoidni muškarci. Druga saznanja ukazuju da narcisi uzimaju veću zaslugu za dobre ishode čak i kada su se ti ishodi dogodili srećom ili slučajošću.

Iako je samopoštovanje narcisa visoko, takođe je krhko i nesigurno, o čemu svedoči njegova promenljivost. Njihovo samopoštovanje se koleba iz trenutka u trenutak, iz dana u dan, više nego kod manje narcisoidnih ljudi. Druga istraživanja pokazuju da je verovatnije da će narcisi imati visoko eksplicitno (svesno, samoprijavljeno) samopoštovanje i nisko implicitno (nesvesno ili automatsko) samopoštovanje. Ovo otkriće sugeriše da iako narcisi sebe opisuju pozitivno, njihova nesvesna osećanja o sebi nisu toliko pozitivna.
Pozitivni, ali nesigurni stavovi narcisa o sebi vode ih ka tome da budu pažljiviji i zainteresovaniji na povratne informacije drugih ljudi.

Međutim, narcisima nisu važni bilo kakvi odgovori ili povratne informacije drugih; nestrpljivi su da nauče druge kako da im se dive i kako da se ugledaju na njih. Narcisi više cene divljenje i superiornost nego što ih vole i prihvataju. Studije otkrivaju da samopoštovanje narcisa zavisi od stepena u kojem se oni osećaju superiorno. Štaviše, narcisi slede divljenje drugih pokušavajući da manipulišu utiscima koje stvaraju kod drugih. Daju samopromotivne i samohvalne izjave i pokušavaju da zatraže poštovanje i komplimente od onih oko sebe. Takođe odgovaraju ljutnjom i nezadovoljstvom kada se osećaju ugroženo od strane drugih. Veća je verovatnoća da će agresivno reagovati u takvim prilikama i napadati one koji im protivreče, čak i kada takvo neprijateljsko reagovanje može ugroziti njihov prijateljski ili načelno dobar odnos sa nekim.

Zakaži online seansu kod našeg psihologa