Odvikavanje od igrica
Ako igrate video igrice, verovatno ste imali iskustvo da ostanete budni tokom cele noći, igrajući partiju za partijom, toliko da ste izgubili pojam o vremenu. Možda se nekad desilo da ovo potraje i do zore. Možda ste preskočili čak i obroke ili niste uspeli da se istuširate jer ste bili toliko uključeni u igru. Ako jeste tako, možda ste se zapitali da li se ovo ponašanje – ovaj očigledan gubitak kontrole nad vašim prioritetima – kvalifikovalo kao zavisnost od video igrica. Ali da li igre od kojih ste bili „zavisni“ zaista funkcionišu kao cigarete ili alkohol u vašem mozgu? Jedan od načina da se opiše zavisnost je kompulsivno ponavljanje istog obrasca ponašanja uprkos njegovom averzivnom ishodu. Ako je vaše igranje igara dovelo do negativnih posledica u stvarnom svetu, kao što je kašnjenje na posao ili svađa sa supružnikom ili partnerom, a ipak vam je teško ili nemoguće da prestanete da igrate igre, možda je zavisnost zaista prava reč.
Prošle godine, Svetska zdravstvena organizacija je klasifikovala poremećaj igranja igara kao medicinsku bolest. Da bi se ovo kvalifikovalo kao poremećaj, pojedinac treba da pokaže značajno oštećenje u najmanje jednoj velikoj oblasti funkcionisanja (poput zaposlenja ili odnosa), a poremećaj mora biti prisutan najmanje 12 meseci. Kontroverza je ubrzo usledila nakon odluke ove organizacije da to posmatra kao poremećaj. Neki stručnjaci za mentalno zdravlje su kritikovali ovu odluku: kako su izvestili pojedini mediji, više od dvadesetak istraživača i naučnika poslalo je otvoreno pismo Svetskoj zdravstvenoj organizaciji u kojem su izneli svoje mišljenje da „gerjmerski poremećaj“ nije zasnovan na nauci. Istraživanja postoje, tvrdili su sa Univerziteta u Kardifu – koja ukazuju na to da očigledna zavisnost može zapravo odražavati druge osnovne psihološke uslove koje će verovatno imati problematični igrači igrica, što zauzvrat sugeriše da poremećaj igranja nije diskretno stanje. Sama industrija igara nije bila impresionirana izborom Svetske zdravstvene organizacije, a neki su tvrdili da je strah od zavisnosti od video igrica samo još jedan izraz tehnofobije, koja (kao što je Njujork tajms pretpostavio u dugom članku) postoji vekovima. I sami igrači su se pobunili, zabrinuti da Svetska zdravstvena organizacija patologizuje normalno ponašanje. Na kraju krajeva, prema nekima, broj igrača širom sveta je do sada verovatno premašio dve i po milijarde ljudi (nakon što je dostigao 2,3 milijarde 2018. godine).
Online psiholog
Bez obzira da li je klasifikacija „gejmerskog poremećaja“ prema ICD-11 značajna ili ne, više je nego kolokvijalno moguće posmatrati video igre kao nešto što izaziva zavisnost. Na primer, New York Times je izvestio o istraživanju koje ukazuje da su igrice poput droga koje izazivaju zavisnost. Odnosno da video igre mogu pokrenuti određene procese u mozgu, slične onima koje ima zavisnik kada koristi neku supstancu. Ovo podseća na čuvenu Oldsovu i Milnerovu studiju o pacovima koji su mogli da pritisnu metalnu šipku da bi dobili direktnu stimulaciju do centara zadovoljstva svog mozga, i koji bi učinili sve za to, uključujući čak i uskraćivanje hrane i vode. Štaviše, nekoliko studija, kako je Times ukazao, ukazuje na potencijalne razlike u vezi sa dopaminom i drugim aspektima funkcionisanja u mozgu kompulsivnih igrača. Možda neki ljudi postanu zavisni od igranja delom zato što njihovi dopaminski sistemi ne funkcionišu kao kod većine ljudi.
Međutim, baš kao što su tvrdili kritičari odluke Svetske zdravstvene organizacije, dokazi za hipotezu o dopaminu nisu baš jasni. Journal of Neuroscience izveštava da dopamin ima višestruke funkcije u mozgu, pored nagrade i zadovoljstva, a studija u Nature-u ističe da dve droge koje izazivaju najveću zavisnost — nikotin i alkohol — samo nedosledno proizvode nalet dopamina.
Možda bi neka druga teorija takođe mogla da doprinese našem razumevanju kompulsivnog ponašanja u vezi video igricama, kao što je ideja da same igre podstiču zavisnost uključivanjem mehanizama u igri koji podsećaju na kockanje i na taj način pokreću našu aktivnost traženja nagrade na nivou ponašanja. Na primer, prema MIT Technologi Reviev, „kutije za plijen“ koje se nalaze u mnogim današnjim igrama za pametne telefone – koje se sastoje od sićušnih, nepredvidivih nagrada koje sadrže pojačanja ili dobijanje novih predmeta korisnih u igri – izgleda da imaju neobičnu privlačnost za ljude koji se kockaju. Nemoguće je gotovo isključivo reći da ovaj sistem funkcionisanja nekih igara, ne podstiče upravo to što podstiče na primer i samo kockanje. Međutim ovo ne može da izazove takve probleme, upravo iz razloga što neće nekome direktno uticati na finansijski status, ali zasigurno može uticati na socijalni status.
Bez obzira šta uzrokuje ovaj fenomen, jasno je da su neki ljudi podložniji poremećaju igranja igara ili zavisnosti od video igara od drugih. Prema DSM-u, izgleda da će muški adolescenti najverovatnije razviti poremećaj kompulsivnog igranja igara. Usamljenost može stvoriti plodno tlo za zavisnost od video igrica. Studija u časopisu Iouth and Societi pronašla je dokaze koji podržavaju gledište da ih je „društveno otuđenje“ među alkoholičarima predisponiralo ka povratku alkohola. A studije na životinjama, poput one u časopisu Alcoholism: Clinical and Ekperimental Research, ponudile su dodatne dokaze za ideju da društvena izolacija može povećati biohemijsku ranjivost na alkoholizam.
Video igre bi mogle da imaju istu ulogu kao i alkohol, u ovim okolnostima: nešto čemu bi se trebalo obratiti, da bi se privremeno ublažila izolacija. A ako ovi potencijalno usamljeni mladi muškarci takođe imaju problema da izgrade svoje samopoštovanje suočeni sa nezaposlenošću ili uočenim nedostatkom smisla u životu – ovaj će im životni stil biti posebno primamljiv. Dakle težiće tome da se teške stvari u relnosti zamene lakim, strukturiranim, nagrađujućim iskustvom video igrice za izazove težnje ka uspehu u stvarnom životu.
Pošto je pandemija COVID-19 otežala povezivanje sa drugim ljudima u poslednjih nekoliko meseci, rizik od osećaja usamljenosti i mogućeg razvoja problema sa igranjem igara može biti veći nego ikada. (Organizacija poznata kao GameKuitters ima resurse za igrače i njihove voljene.) Često igranje video igara nije inherentno problematično ponašanje—ali kada igra postane kompulsivna, odnosno kada preuzme druge aktivnosti ili rezultira značajnom štetom po glavnim oblastima funkcionisanja, vi možda dugujete sebi da napravite pokušate da promenite nešto.
Kako mogu smanjiti vreme koje neko provodi igrajući igrice?
Ovo je pitanje često povezano sa roditeljstvom i sagledaćemo ga iz tog ugla. Najčešće roditelji izražavaju zabrinutost da njihova deca neće prestati sa igranjem pojedinih igrica. Roditelji koji žele da ograniče preterano igranje igrica kod svoje dece, mogu postaviti vremenska ograničenja za igranje igrica. Naglašavajući tako zdravu ravnotežu između te i drugih aktivnosti poput sna i ispunjavanja školskih obaveza. Roditelji mogu tražiti od dece da utišaju obaveštenja o njihovim igrama kako bi bilo manje iskušenja. Takođe može biti dragoceno pokušati se igrati sa detetom kako biste bolje razumeli njegovo interesovanje i pružiti pozitivno pojačanje kada deca učine nešto dobro, jer pohvala ponekad menja ponašanje kada to ne čini prekor. Pomaganje deci da razviju veštine za snalaženje u stresu, društvenim situacijama i drugim izazovima je takođe važno.
Online psiholog
Društveni život mog deteta odvija se putem video igara. Kako da se snađem u tome?
Iako deca mogu biti fizički izolovana dok igraju video igre, često i tada oni zapravo provode vreme sa prijateljima – video igre mogu biti izuzetno društvene i taj aspekat ne treba zanemarivati. Istraživanja pokazuju da se komunikacija tokom igara ne odnosi samo na zadatak koji se postavlja u igrici, već i na društvene i emocionalne teme.
Činjenica da igre mogu pokrenuti čitav društveni život deteta stavlja roditelje u zastoj. Iako je zdravo balansirati vreme provedeno online i van njega, društvene potrebe koje deca zadovoljavaju kroz igre ponekad mogu prevagnuti nad odlukom da ih se zaustavlja u tome.
Kako da nateram svoje dete da prestane da igra video igre?
Kada deca imaju problema sa balansiranjem igranja video igara sa ostatkom svog života, važno je razumeti zašto im se igrice uopšte i igraju. (Ovo važi za bilo koje stanje mentalnog zdravlja.) Većina dece igra video igre da bi se jednostavno zabavila – igre su izazovne, takmičarske, istraživačke i društvene. Ali ponekad se dete može igrati iz drugih razloga, kao što su depresija, usamljenost, socijalna anksioznost i ADHD. Razumevanje osećanja i iskustava koja pokreću dete da igra video igre ključno je za pomaganje u ravnoteži ili prestanak igranja video igara.
Ukoliko u jednom trenutku shvatite da je igranje igrica vašeg deteta zapravo samo pokušaj da se prebrode drugi problemi, poput problema sa poremećajima ili stresom ili strahovima – obratite se stručnjacima za pomoć. Na našem sajtu pored ovog i brojnih drugih tekstova o sličnim temama, možete dobiti i jedan vid konkretne stručne pomoći. Reč je online terapiju koju putem našeg sajta možete da zakažete. Online terapiju možete zakazati sa bilo kojim psihologom čiji kontakt možete pronaći na našem sajtu. Ovaj vid terapije može biti od koristi, pogotovo ako dete ima problema sa socijalnom aksioznošću zbog čestog igranja igrica, jer neće biti potrebe da napušta svoj dom. Terapiju može imati putem online video poziva, odnosno od kuće.
Zakaži online seansu kod našeg psihologa
Popularni Članci
Naši Psiholozi
Psiholog Nataša Pavlović
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama nataša pavlović ZAKAŽITE SEANSU natasa.pavlovic197@gmail.com Viber +381615522853 WhatsApp +381615522853 NATAŠA PAVLOVIĆ Psiholog i Savetnik Master psiholog kliničkog usmerenja. Doktorant
Psiholog Miodrag Pavlović
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama MIODRAG PAVLOVIĆ ZAKAŽITE SEANSU miodrag.pavlovic.psi@gmail.com Viber + 381617522853 WhatsApp +381617522853 MIODRAG PAVLOVIĆ Psiholog i edukant Sistemske porodične psihoterapije i
Psiholog Vesna Petković
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama Vesna Petković ZAKAŽITE SEANSU vesnapetkovic021@gmail.com Viber +381642234321 WhatsApp +381642234321 Vesna Petković Psihoterapeut pod supervizijom Master iz kliničke psihologije završila