Neko ko je odrastao u domaćinstvu koje je vođeno sa uspehom verovatno će imati unutrašnjeg kritičara koji ga pritiska, onaj koji im govori da rade više nego što radi, jer drugačije neće uspeti.

Baš kao što će neko ko je odrastao u okrutnom ili nemarnom domaćinstvu verovatno imati kažnjavajući kritički glas, govoreći mu da su „bezvredni“ ili da „nikada neće uspeti“.

U početku se unutrašnji kritičar razvija kao način da nas zaštiti, poput nekog mehanizma odbrane. Kao deca, mi smo ranjivi – potrebna nam je zaštita i briga odraslih da bismo preživeli. Naš unutrašnji kritičar služi snažnoj svrsi. Formiran je da nam pomogne da se držimo „pod kontrolom“, da se ponašamo tako da se uklapamo i da nas sačuva od daljeg ismevanja ili sramote. Ovako, pomaže nam da preživimo – osiguravajući da održimo vezu koja nam je tako potrebna.

Problem je što se tokom vremena ovi „glasovi“ integrišu u našu ličnost. Oni bukvalno postaju mi. I dok su nam možda pomogli dok smo odrastali, oni nas sprečavaju da ostvarimo svoj potencijal u odraslom životu.

Ako vam je krivica poznata emocija, ovi sistemi verovanja o sebi i onome što bi trebalo da radite su verovatno preneti na vas. To je moglo biti na vrlo direktan način (to je rečeno jasno) ili indirektno (to se podrazumevalo kroz radnje).

Češće nego ne, razvija se unutrašnji dijalog koji izaziva osećaj krivice za ljude na koje su se kao deca u velikoj meri oslanjali – bilo fizički ili emocionalno. Primer može biti potreba da se brine o hronično bolesnom ili depresivnom roditelju. U ovim slučajevima, dete se na kraju osećalo odgovornim za zaštitu i brigu o svom roditelju.

Možda je postojao osećaj da šta god da uradiš, nikad nije bilo dovoljno ili je možda krivica nastala kroz suptilne poruke („Ne znam šta bih bez tebe“, „Ne brini za mene, biću dobro“).

Šta god da je u pitanje, usađeno vam je uverenje da je vaša odgovornost da brinete o ljudima. Pronalazite svoju vrednost u tome da zadovoljite i služite drugima.