Deca mogu biti podložna anksioznosti ako su rođena sa osetljivim temperamentom inhibicije ponašanja; oni ne istražuju svojevoljno svoje okruženje i mogu smatrati da su nova iskustva opasna. Studije pokazuju da se oko 20 odsto bele dece rađa sa takvim reaktivnim temperamentom, koji ih naginje ka stidljivosti, plašljivosti i anksioznosti. Ipak, uprkos takvom temperamentnom nagibu ka anksioznosti, način na koji roditelji reaguju na temperament svoje dece utiče na to da li se anksioznost razvija; njihove akcije mogu sprečiti anksioznost ili dozvoliti da ona opstane. U klasičnim dugoročnim studijama takve dece, psihololozi su otkrili da ako im se dozvoli deca sama mogu da se prilagode i nauče da prevaziđu problem.

Deca mogu steći anksioznost kroz rana traumatska iskustva ili mogu biti stalno izloženi praksama vaspitanja dece koje prenose roditeljske brige na njih. Brige i probleme koje ograničavaju sticanje veština rešavanja problema ili koje stvaraju sumnju u sebe, kod njih. Neuspeh da se deca osposobe da uđu u odraslo doba poseban je problem među milenijalcima i generacijama koje tek dolaze.

Takođe, deca mogu postati uznemirena zbog preteranog izlaganja informacijama o zabrinjavajućim stvarima — ekonomskim krizama, globalnom zagrevanju, političkim prevratima. Svakako, iako je određeni stepen anksioznosti normalan i deci će možda trebati pomoć da nauče da anksioznost postave na njeno mesto, oni se prirodno razlikuju po stepenu do kojeg su svesni i osetljivi na fizičke komponente anksioznosti.

Takođe postoji široko rasprostranjen konsenzus da je pojava društvenih mreža povezana sa visokim nivoom anksioznosti kod mladih ljudi, posebno u adolescenciji. Uprkos omogućavanju povezanosti, tehnologija stvara društvenu anksioznost obezbeđujući nova sredstva društvene kvantifikacije, neprekidne mogućnosti za društveno poređenje i nove puteve za socijalno isključenje i maltretiranje. Sa druge strane ne smete detetu u potpunosti ukinuti društvene mreže, takve radikalne odluke mogu izazvati strah od propuštanja stvari i sumnje u samodovoljnost koje se manifestuju u anksioznosti takođe. Ispostavilo se po nekim studijama, da društvene mreže utiču na to da se deca osećaju izolovano od strane drugih, a izolacija takođe može biti agens anksioznosti.

Problemi sa mentalnim zdravljem su izolovani, a deca imaju koristi od saznanja da nisu sama u svom iskustvu brige i da svaka osoba na zemlji u nekom trenutku doživi anksioznost. Deca pronalaze hrabrost u slušanju priča od strane odraslih kojima se dive i koji su se suočili sa brigama sličnim njihovim i pronašli načine da se izbore sa tim brigama. Neki stručnjaci savetuju roditeljima da deci čitaju priče o velikim herojima ili da ih puste da sami čitaju romane koji imaju takav koncept. Od ranije se zna da takve stvari pozitivno utiču na dečije samopuzdanje.

Stručnjaci ohrabruju roditelje da pomognu deci da se suoče sa svojim brigama, a ne da im se prilagode — da ne ublaže dečju anksioznost tako što će se prepustiti nevolji. Omogućavanje deci da se povuku iz aktivnosti koje stvaraju nelagodnost anksioznosti pojačava osećaj pretnje, lišava decu iskustava koja su važna za razvoj i sprečava decu da razviju osećaj samoefikasnosti koji proizilazi iz savladavanja malih i velikih životnih izazova. Popuštanje strahu od nečega ne funkcionišem, a i studije pokazuju da je to kontraproduktivno – jer povećava anksioznost dece. Deca najbolje rade kada im se pokaže kako da razoružaju sopstvene brige ili kada se podstaknu da otkriju sopstvene načine da to učine. Naravno ukoliko dete zaista ima neki nerešiv problem ne možete ga pustiti da samo to reši. Takođe ako je dete u stvarnoj opasnosti morate reagovati u svakom slučaju.

Nemojte da odbacujte ili omalovažavate brige dece. Ako su zabrinuti zbog nečega, to je nešto o čemu treba brinuti. Ne pokušavajte da odvratite decu od njihovih briga — a da im ne pokažete kako da to sami da urade. Slično tome, nemojte im govoriti da se smire; pokažite im kako (vežbe disanja su odlične; jer direktno stimulišu parasimpatički nerv da utiša fizičke simptome anksioznosti). Dobar način da smire svoju anksioznost može biti to da pokušaju da duvaju balone od sapunice ili da se jednostavno igraju sa nečim što razvija njihove kognitivne funkcije.