Anksioznost kod dece – Živčanost kod dece

Anksioznost je u porastu među decom i adolescentima. Istraživanja pokazuju da čak jedno od osmoro dece može doživeti značajnu anksioznost tokom odrastanja. Naučnici nude niz razloga kao mogući faktor za razvoj anksioznosti. Možda i najvažniji među razlozima je to da su se životi dece promenili zbog toga što veći deo svog vremena deca provedu ispred ekrana računara ili telefona. Naravno izostavljajući zbog toga dečije igre i fizičke aktivnosti, iskustava kroz koja se deca tradicionalno socijalizuju, rešavaju svoje brige i stvaraju prve prijateljske odnose. Taj novi vid socijalizacije koji deca usvajaju otvara i drugačije izazove, koji mogu dovesti do anksioznih poremećaja kod dece.

Pored toga, u skoro svakom domenu života postoji mnogo više neizvesnosti, a neizvesnost rađa anksioznost. Kao odgovor na niz ekonomskih i kulturnih promena, roditelji danas obično vrše znatno veći pritisak na svoju decu da postignu više u životu, nego što su to činili roditelji starijih generacija, a mnoga deca, noseći teret prevelikih očekivanja, brinu da li će uspeti da ih ispune. Sa druge strane iako očekuju puno od njih današnja deca su prezaštićena za razliku od prethodnih generacija. Deca odrastaju ne samo bez mogućnosti da razviju veštine rešavanja problema, već i bez uverenja da mogu na adekvatan način da se nose sa pretnjama koje im život postavlja. Takav vaspitni model samo doprinosi anksioznosti kod dece.

Online psiholog

Kako biste se lakše snašli u obimnom tekstu koji smo vam priredili, izdvojićemo njegove celine, te se možete posvetiti samo onima koji vas interesuju najviše. Naslovi su sledeći:

  • Kada deca razvijaju anksioznost?
  • Šta decu čini zabrinutom?
  • Kako izgleda anksioznost kod deteta?
  • Koje vrste anksioznosti su uobičajene kod dece?
  • Šta decu čini podložnom anksioznosti?
  • Da li su deca uznemirena ako je roditelj uznemiren?
  • Da li postoje neke roditeljske prakse koje decu čine ranjivom na anksioznost?
  • Kako mogu da znam da li je moje dete uznemiravano u školi?
  • Da li deca ikada prerastu anksioznost?
  • Koji su najbolji tretmani za dete sa anksioznošću?
  • Kako anksioznost utiče na razvoj deteta?
  • Postoje li neke stvari koje treba reći ili ne reći uznemirenom detetu?
  • Koji je najbolji način da se pomogne detetu da se izbori sa anksioznošću?
  • Rezime

Kada deca razvijaju anksioznost?

Anksioznost zahteva određenu količinu kognitivnog razvoja. Novorođenčad imaju neke urođene strahove, ali je potrebno neko vreme da se anksioznost – zabrinutost zbog mogućnosti budućeg lošeg ishoda – pojavi kao reakcija na problema.

Mnoga svakodnevna zapažanja i mnoga istraživanja pokazuju da sa otprilike 8 meseci starosti, bebe razvijaju strah od odvajanja od majke, oca ili negovatelja. U stvari, reakcija mališana na kratka odvajanja od roditelja ili staratelja se obično koristi kao test snage privrženosti. Anksioznost zbog odvajanja kada se javlja kod beba između 18 meseca i 3 godine života je često samo normalna razvojna faza. Anksioznost zbog odvajanja postaje problematična ako potraje i u školskim godinama i uzrokuje to da se deca plaše da napuste kuću ili da se izgube na ulici.

Šta decu čini zabrinutom?

Verovali ili ne, deca se zaista brinu, i često osećaju da su sami sa svojim brigama. U početku se brinu o senkama, duhovima i čudovištima ili zamišljenim stvorenjima ispod kreveta ili u ormanu. Oni brinu o požarima i katastrofama i drugim događajima koje ne mogu da kontrolišu. Dok se u detinjstvu sele u širi svet, brinu za svoju porodicu, posebno za roditelje. Oni se brinu da bi svađe između njihovih roditelja mogle značiti razvod i kraj njihove porodice. Oni brinu da će roditelj umreti ili otići, da biraju između roditelja i gde će morati da žive. Deca mogu preslušati delove razgovora između roditelja ili drugih, izvući neopravdane, ali zabrinjavajuće zaključke i provesti mnogo vremena u tišini razmišljajući o događajima koje nemaju potpuno razumevanje.

Deca brinu o školi, o tome da li će biti prozvana na času, da li će dobiti loše ocene ili dobiti loše nastavnike, dete takođe brine da li da će zakasniti u školu. Deca se brinu da li će ih vršnjaci prihvatiti i da li će se dopasti svojim vršnjacima. Brinu i plaše se toga da ne budu maltretirana ili ponižena pred drugima, da ne budu isključena iz onlajn razgovora i zabava u stvarnom životu i da ne izgube prijatelje. Oni takođe brinu o tome da ne naprave greške i da ne udovolje roditeljima ili da ne ispune očekivanja svojih roditelja.

Istraživanja pokazuju da, čak i među adolescentima, izloženost negativnom sukobu između roditelja stvara anksioznost, ugrožavajući dečiji osećaj sigurnosti. Takođe, deca svih uzrasta su okružena svetom oko sebe i ljudim koji su im u blizini, strahuju i brinu za ostale kao i odrasli. Deca mogu da brinu o finansijskim problemima svoje porodice — ili o sopstvenim izgledima da dobiju posao jednog dana. Oni su takođe kao i odrasli zabrinuti zbog ratova, svetskih konflikta, terorista i efekata klimatskih promena. Normalno brige postaju problematične tek kada ometaju spavanje, odlazak u školu ili obraćanje pažnje u školi, ili angažovanje u aktivnostima sa drugima.

Kako izgleda anksioznost kod deteta?

Anksioznost je danas sve češći problem među decom. Centri za kontrolu i prevenciju bolesti izveštavaju da 7 procenata dece uzrasta od 3 do 17 godina ima dijagnostifikovan anksiozni poremećaj; prosečna starost početka simptoma je 11 godina. Ipak, mnogi veruju da je anksioznost u velikoj meri nedovoljno prepoznata kao poremećaj koji je čest i kod dece. Deca često pokazuju anksioznost postavljajući česta pitanja pitanja sa „šta ako” – „Šta ako dođe do požara?” „Šta ako se razboliš?” Logična objašnjenja i pokušaji uveravanja nisu dovoljni za dete sa ovim poremećajem. Deca mogu otkriti anksioznost u izražavanju zabrinutosti zbog događaja koji su veoma daleko u budućnosti. Možda se čak i previše ili nepotrebno izvinjavaju, sugerišući tako da se zapravo brinu što su doveli do toga da drugi previše brinu o njima.

Fizičke manifestacije anksioznosti su – opšta nervoza, jako lupanje srca, glavobolja, bolovi u stomaku i odbijanje odlaska u školu. Anksioznost može stvoriti probleme sa spavanjem, ili može poremetiti san noćnim morama. Takođe se može pojaviti kao problemi pri pamćenju stvari ili koncentrisanju na stvari. Odbijanje škole je čest problem među decom sa anksioznošću. Može biti u obliku toga da jednostavno ne žele da ustanu iz kreveta i odu u školu. Loš školski uspeh može biti znak da je dete preokupirano brigom. Pošto je izbegavanje uobičajen, iako neprilagođen, pristup situacijama koje izazivaju anksioznost, uznemirena deca možda neće biti voljna da učestvuju u iskustvima koja drugi željno prihvataju – odlasci u kuće prijatelja, porodične izlete ili odmore. Odbijanje odvajanja od roditelja je čest znak anksioznosti kod mlađe dece.

Koje vrste anksioznosti su uobičajene kod dece?

Deca mogu razviti specifične fobije ili mogu razviti anksiozne poremećaje šireg nivoa. Ređe se mogu manifestovati opsesivno-kompulsivni poremećaji ili teži mentalni poremećaji. Najčešći su, međutim, anksioznost odvajanja, socijalna anksioznost i generalizovani anksiozni poremećaj. Anksioznost zbog odvajanja je normalna – kod male dece i ne treba da vas brine. Oni doživljavaju anksioznost kada roditelj napusti sobu ili ih ostavi u vrtiću, međutim kod dece koja nemaju poremećaj anksioznost splasne čim se detetu odvrati pažnja od odsustva roditelja. Anksioznost zbog odvajanja od roditelja je poremećaj kod dece već školskog uzrasta koja ne mogu da podnesu da budu odvojena od roditelja ili odbijaju da napuste kuću da bi išla u školu. Najčešći je kod dece od 7 do 9 godina.

Poremećaj socijalne anksioznosti koji se ponekad naziva socijalna fobija, češći je kod starije dece. Ova deca pokazuju anksioznost i preteranu samosvest u rutinskim društvenim situacijama. Imaju strah od toga da budu posmatrani — i osuđivani od strane drugih. To može sprečiti decu da žele da idu u školu ili da se bave bilo kojom aktivnošću koja ih stavlja u centar pažnje, kao što je odgovaranje na času ili čak čitanje odlomka na času ako se to od njih traži. Socijalni anksiozni poremećaj odražava specifičnu zabrinutost – strah od negativne procene drugih – i manifestuje se samo u društvenim okruženjima.

Za razliku od socijalnog anksioznog poremećaja, koji odražava specifičnu zabrinutost – strah od toga da nas ljudi loše procene – i javlja se samo u društvenim okruženjima, generalizovani anksiozni poremećaj može da obuhvati bilo koje produžene periode brige u bilo kojoj od glavnih domena života – zdravlju, porodici, domu, školskom druženju, elementarnim nepogodama, životnoj sredini. Prate ga fizički simptomi kao što su nervoza i teško spavanje, kao i poteškoće u koncentraciji. Obe vrste anksioznosti su podložne lečenju psihoterapijom čak i ako je u pitanju dete.

Online psiholog

Šta decu čini podložnom anksioznosti?

Deca mogu biti podložna anksioznosti ako su rođena sa osetljivim temperamentom inhibicije ponašanja; oni ne istražuju svojevoljno svoje okruženje i mogu smatrati da su nova iskustva opasna. Studije pokazuju da se oko 20 odsto bele dece rađa sa takvim reaktivnim temperamentom, koji ih naginje ka stidljivosti, plašljivosti i anksioznosti. Ipak, uprkos takvom temperamentnom nagibu ka anksioznosti, način na koji roditelji reaguju na temperament svoje dece utiče na to da li se anksioznost razvija; njihove akcije mogu sprečiti anksioznost ili dozvoliti da ona opstane. U klasičnim dugoročnim studijama takve dece, psihololozi su otkrili da ako im se dozvoli deca sama mogu da se prilagode i nauče da prevaziđu problem.

Deca mogu steći anksioznost kroz rana traumatska iskustva ili mogu biti stalno izloženi praksama vaspitanja dece koje prenose roditeljske brige na njih. Brige i probleme koje ograničavaju sticanje veština rešavanja problema ili koje stvaraju sumnju u sebe, kod njih. Neuspeh da se deca osposobe da uđu u odraslo doba poseban je problem među milenijalcima i generacijama koje tek dolaze.

Takođe, deca mogu postati uznemirena zbog preteranog izlaganja informacijama o zabrinjavajućim stvarima — ekonomskim krizama, globalnom zagrevanju, političkim prevratima. Svakako, iako je određeni stepen anksioznosti normalan i deci će možda trebati pomoć da nauče da anksioznost postave na njeno mesto, oni se prirodno razlikuju po stepenu do kojeg su svesni i osetljivi na fizičke komponente anksioznosti.

Takođe postoji široko rasprostranjen konsenzus da je pojava društvenih mreža povezana sa visokim nivoom anksioznosti kod mladih ljudi, posebno u adolescenciji. Uprkos omogućavanju povezanosti, tehnologija stvara društvenu anksioznost obezbeđujući nova sredstva društvene kvantifikacije, neprekidne mogućnosti za društveno poređenje i nove puteve za socijalno isključenje i maltretiranje. Sa druge strane ne smete detetu u potpunosti ukinuti društvene mreže, takve radikalne odluke mogu izazvati strah od propuštanja stvari i sumnje u samodovoljnost koje se manifestuju u anksioznosti takođe. Ispostavilo se po nekim studijama, da društvene mreže utiču na to da se deca osećaju izolovano od strane drugih, a izolacija takođe može biti agens anksioznosti.

Da li su deca uznemirena ako je roditelj uznemiren?

Deca mogu biti uznemirena ako je roditelj uznemiren, ali to ni na koji način ne ukazuje na to kako se anksioznost prenosi. Često se anksioznost nesvesno prenosi na decu kroz niz roditeljskih praksi—razgovaranje sa decom o brigama odraslih, lišavanje dece mogućnosti da nauče veštine suočavanja i prilagođavanje dečjoj anksioznosti. Anksioznost, sa svojim teretom fizičkog i kognitivnog stresa, je prirodno mentalno stanje i, kao i kod svih emocionalnih iskustava, deca imaju koristi od učenja konstruktivnih načina da se nose sa nevoljom.

Prečesto, međutim, savremeni roditelji štite svoju decu od stresa anksioznosti i prilagođavaju im se u izbegavanju stanja koja izazivaju anksioznost. Rezultat je, pokazuju studije, da deca postaju anksioznija i netolerantnija prema neizvesnosti, nikada ne uče kako da se osećaju prijatno sa nelagodnošću, kako da istraju uprkos njoj ili kako da se pozabave problemom koji je izvor anksioznosti.

Da li postoje neke roditeljske prakse koje decu čine ranjivom na anksioznost?

Uopšteno govoreći, roditelji koji imaju problema sa zakonom, stalne probleme u odnosima ili ponavljajuće poteškoće u upravljanju sopstvenim životom, skloni su da izazovu anksioznost kod svoje dece. Slično tome, roditelji koji ne ispunjavaju svoja obećanja deci ili čije je ponašanje prema njima nestalno i nepredvidivo signaliziraju jače nego što se rečima može izraziti da su nepouzdani kao staratelji. Anksioznost je odgovor celog tela na pretnju; raspršuje se samo kada se ljudi osećaju bezbedno – kada deca shvate da su odrasli sposobni da se brinu o deci i da mogu da se nose sa životnim izazovima sopstvenim resursima.

Tačnije, roditelji koji svojoj deci ne daju dozvolu da eksperimentišu i ne uspeju, ili koji od njih očekuju previše, umesto da im pruže obuku i ohrabrenje sa strane, podstiču decu na anksioznost. Slično je i sa roditeljima koji ne dozvoljavaju svojoj deci da se osećaju prijatno ako imaju neki problem ili zadatak koji moraju da reše. Samo ako nauče da je nevolja ili problem podnošljiva stvar (da ne govorimo o očekivanoj), deca mogu da pronađu svoj put kroz nju i izađu sa uverenjem da se mogu zaštititi u mnogim okolnostima.

Kako mogu da znam da li je moje dete uznemiravano u školi?

Školski uspeh je često dobar parametar mentalnog zdravlja dece. Anksioznost može oduzeti deci sposobnost da obraćaju pažnju u školi, a angažovanje i učešće u nastavi mogu da trpe kao i ocene. Pokazatelj može biti i nedostatak moći da se koncentrišete na domaći ili druge zadatke, ili čak da zapamti da ih uradi kod kuće. Nastavnici su obično dobri posmatrači dečjih obrazaca i brzo uoče promene u koncentraciji, učešću i učinku kod učenika.

Periodični razgovori sa nastavnicima mogu da otkriju informacije o ponašanju dece koje bi inače mogle biti nevidljive roditeljima. Pored toga, roditelji koji svaki dan ostavljaju sve ostalo po strani na nekoliko minuta kako bi imali redovne razgovore sa svojom decom o svemu što im je na umu i što se dešava u njihovom životu su u privilegovanoj poziciji da čuju direktno kada se pojave zabrinutosti kod deteta. To je možda jedini način na koji roditelji i mogu da saznaju o negativnim iskustvima deteta kao što je maltretiranje, koje često izmiče uočavanju nastavnika i administratora, ali je snažan destimulans za polazak u školu.

Da li deca ikada prerastu anksioznost?

Nažalost, mnogo je veća verovatnoća da dete to neće uspeti samo. Anksioznost se smatra markerom— ona je predvorje za druge probleme mentalnog zdravlja. Što se pre reši, manja je verovatnoća da će dovesti do ozbiljnih stanja mentalnog zdravlja. Bez lečenja, anksioznost može da opstane, da ometa društvenu funkciju i razvoj dece i da izazove pustoš u porodičnom životu. To dovodi ne samo do buduće anksioznosti, već i do depresije, upotrebe supstanci i rizika od samoubistva. Što se tiče lečenja, od najveće je pomoći ako deca nauče kognitivne veštine – odnosno da izazovu svoj problem, pokušaju da ga reše i da ukrote sopstvenu anksioznost.

Koji su najbolji tretmani za dete sa anksioznošću?

Podaci su jasni: mnoge studije pokazuju da je najbolji način za lečenje rastućeg problema anksioznosti u detinjstvu — bolji od placeba, bolji od farmaceutskih pristupa — kognitivno bihejvioralna terapija (KBT). Daje deci alate da razoružaju anksioznost za ceo život. Radeći sa terapeutom, obično u toku 12 sesija, deca stiču sposobnost suočavanja sa svojim brigama. Saznaju šta izaziva njihovu anksioznost i saznaju da su percepcije pretnje koje šalju signale nevolje u njihovo telo ipak lažne – te da se ne moraju brinuti oko toga.

Terapeuti u ovom slučaju uče decu kako da racionalno izazovu te percepcije i da zamene negativne obrasce razmišljanja, pozitivnim obrascima. KBT kao metod uči one koji su nestrpljivi da preispituju svoja uverenja i nauče da su situacije koje se plaše bezbedne. Još jedan široko potvrđen tretman je terapija izloženosti, posebno za fobije i socijalnu anksioznost. U bezbednom okruženju deca se postepeno upoznaju sa elementom koji izaziva njihove strahove, sve dok više ne reaguju na njega.

Terapija modifikacije pristrasnosti pažnje (ABMT) je tretman u nastajanju. Zasnovan je na istraživanjima koja pokazuju da su i deca i odrasli sa anksioznošću previše prilagođeni negativnim događajima u svom okruženju, kao što su uznemirena ili ljuta lica. Poželjno ih primećuju i daju im težinu, ignorišući neutralne ili čak pozitivne stimuluse. Takva kognitivna pristrasnost prema pretnji dovodi do patološke anksioznosti. U kratkim sesijama, deci se prikazuje serija fotografija glumaca koji prave specifične izraze lica. ABMT preusmerava pažnju od pretnje, sprečavajući hiperstimulaciju amigdale (dela mozga zaduženog za percepciju pretnje) koja pokreće neuronske alarme.

Kako anksioznost utiče na razvoj deteta?

Anksioznost nastaje zbog stresa tokom razvoja, odnosno u vreme kada deca i porodice doživljavaju mnogo stresa—a deca imaju manje prostora za igru ​​i druge aktivnosti koje ublažavaju taj pritisak. Sa druge strane pokazalo se da ako roditelji ili drugi prilagode brige dece i dopuste mladima da izbegnu situacije koje izazivaju zabrinutost (poput odlaska u školu zbog straha od loše ocene), deca propuštaju iskustva koja su neophodna za potpuni društveni i emocionalni razvoj. Osim toga, deca nemaju načina da otkriju kako da razoružaju svoje brige i ne uče kako da žive sa neizvesnošću. Prepuštanje strahu ne pomaže detetu da nauči da reši problem koji izaziva anksioznost.

Postoje li neke stvari koje treba reći ili ne reći uznemirenom detetu?

Problemi sa mentalnim zdravljem su izolovani, a deca imaju koristi od saznanja da nisu sama u svom iskustvu brige i da svaka osoba na zemlji u nekom trenutku doživi anksioznost. Deca pronalaze hrabrost u slušanju priča od strane odraslih kojima se dive i koji su se suočili sa brigama sličnim njihovim i pronašli načine da se izbore sa tim brigama. Neki stručnjaci savetuju roditeljima da deci čitaju priče o velikim herojima ili da ih puste da sami čitaju romane koji imaju takav koncept. Od ranije se zna da takve stvari pozitivno utiču na dečije samopuzdanje.

Stručnjaci ohrabruju roditelje da pomognu deci da se suoče sa svojim brigama, a ne da im se prilagode — da ne ublaže dečju anksioznost tako što će se prepustiti nevolji. Omogućavanje deci da se povuku iz aktivnosti koje stvaraju nelagodnost anksioznosti pojačava osećaj pretnje, lišava decu iskustava koja su važna za razvoj i sprečava decu da razviju osećaj samoefikasnosti koji proizilazi iz savladavanja malih i velikih životnih izazova. Popuštanje strahu od nečega ne funkcionišem, a i studije pokazuju da je to kontraproduktivno – jer povećava anksioznost dece. Deca najbolje rade kada im se pokaže kako da razoružaju sopstvene brige ili kada se podstaknu da otkriju sopstvene načine da to učine. Naravno ukoliko dete zaista ima neki nerešiv problem ne možete ga pustiti da samo to reši. Takođe ako je dete u stvarnoj opasnosti morate reagovati u svakom slučaju.

Nemojte da odbacujte ili omalovažavate brige dece. Ako su zabrinuti zbog nečega, to je nešto o čemu treba brinuti. Ne pokušavajte da odvratite decu od njihovih briga — a da im ne pokažete kako da to sami da urade. Slično tome, nemojte im govoriti da se smire; pokažite im kako (vežbe disanja su odlične; jer direktno stimulišu parasimpatički nerv da utiša fizičke simptome anksioznosti). Dobar način da smire svoju anksioznost može biti to da pokušaju da duvaju balone od sapunice ili da se jednostavno igraju sa nečim što razvija njihove kognitivne funkcije.

Koji je najbolji način da se pomogne detetu da se izbori sa anksioznošću?

Prema istraživanjima Američkog psihološkog udruženja, roditelji alarmantno nisu svesni dečje anksioznosti. Deca se mogu stideti zbog svoje nevolje ili problema; zato to nije nešto o čemu treba pričati pred svima. Kao roditelji morate odvojiti neko vreme koje ćete posvetiti samo svojoj deci, jer je to nužno ukoliko želite da anksioznost ne preraste u veći problem.

Rezime

Kako smo i više puta naveli u tekstu, detetu ne možete samo reći da “nema razloga za brigu”, potrebno je posvetiti se. Postoje stvari koje roditelj može da uradi da bi upravljao anksioznošću deteta:

  • Osluškujte dečiju zabrinutost; ne odbacujte dečja osećanja. Sam osećaj da ga neko čuje je utešna stvar za dete.
  • Podsticati razumevanje kod dece; Učite decu o anksioznosti na način koji odgovara njihovom uzrastu. Naučite ih da se to manifestuje u fizičkim znacima – uzbuđenju i nervozi – i mentalnom tragu brige.
  • Ograničite izlaganje dece vestima o katastrofama i katastrofalnim događajima. Na kraju će deca razviti kognitivni kapacitet za rukovanje takvim informacijama, ali stalno ponavljanje povećava osećaj pretnje a potom i anksioznost.
  • Ostavite vremena za odnose. Anksioznost nastaje kada se deca ne osećaju bezbedno. Odnosi svih vrsta — sa roditeljima, sa drugim članovima porodice, sa vršnjacima, sa nastavnicima — prirodni su lek za anksioznost.
  • Podsticati igru ​​i fizičku aktivnost. Fizička napetost koju stvara anksioznost često se može raspršiti igrom i vežbanjem. Obezbeđivanje da deca imaju redovne prilike za takve aktivnosti daje im važne alate za regulisanje sopstvenih emocija i upravljanje sopstvenim mentalnim zdravljem.
  • Ponudite posebne veštine za raspršivanje nelagodnosti koju stvara anksioznost. Naučite decu dubokom disanju, koje potiskuje nerve uzbune.
  • Pomozite svojoj deci da se suoče sa neprijatnošću anksioznosti da znaju da ih ona neće uništiti, umesto da im dozvolite da izbegavaju situacije koje izazivaju brigu. .
  • Zadržite svoje brige za sebe. Nemojte ih deliti sa svojom decom.

Zakaži online seansu kod našeg psihologa

Naši Psiholozi

Psiholog

Psiholog Kristina Marković

Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama kristina marković ZAKAŽITE SEANSU kristina.markovic.f3215@gmail.com Viber +381616493308 WhatsApp +381616493308 kristina marković Psiholog i Savetnik Obuke, kvalifikacije i iskustvo: Kristina

Pročitaj više »
Psiholog

Psiholog Ivana Petrović

Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama Ivana petrović ZAKAŽITE SEANSU ivanavpetrovic@gmail.com Viber +381653999115 WhatsApp +381653999115 Ivana petrović Psiholog i Savetnik Kvalifikacije: Diplomirani psiholog (Filozofski fakultet

Pročitaj više »
Psiholog

Tijana Stojšić

Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama TIJANA STOJŠIĆ ZAKAŽITE SEANSU tijanastojsic82@gmail.com Viber + 38163345659 WhatsApp + 38163345659 Facebook Instagram TIJANA STOJŠIĆ Psiholog i Savetnik Kvalifikacije:

Pročitaj više »
Psiholog

Psiholog Lena Banjac

Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama lena banjac ZAKAŽITE SEANSU banjac.lena1@gmail.com Viber +381645321212 WhatsApp +381645321212 lena banjac Psiholog i Savetnik Kvalifikacije: Master psiholog – razvojno

Pročitaj više »