Da li je važno tuđe mišljenje?

U pripoveci pod nazivom „Činovnikova smrt“, Anton Čehov opisuje službenika po imenu Ivan Dmitrič Červjakov, koji je učinio nešto u opera – kinuo je. U početku, činovnik misli da mu to ne bi trebalo zameriti i da svi ponekad kihnu. Ali onda se osvrće oko sebe da vidi da li je nekoga uznemirio. Ćelavi gospodin koji sedi ispred Červjakova briše glavu i vrat rukavicom. Na njegovu veliku žalost, Červjakov u starom gospodinu prepoznaje civilnog generala iz Ministarstva transporta. Ono što se potom dešava je niz sve nezgodnijih pokušaja Červjakova da se izvini zbog kijanja. Prvi put general kaže: “Nema veze, nema veze.” Međutim, Červjakov misli da general zaista nema ništa protiv, pa pokušava da se ponovo izvini, onda ponovo, a zatim ponovo i ponovo. General postaje uznemiren, a nakon trećeg ili četvrtog izvinjenja, uzvikuje: “Oh, dosta je … zaboravio sam to, a ti nastavioo o tome.” Međutim, Červjakov to ne može da pusti. U sebi misli:

Zaboravio je, ali u oku mu je đavolsko svetlo (…) I ne želi da priča. Morao bih mu objasniti … da zaista nisam imao nameru … da je to zakon prirode ili će u protivnom pomisliti da sam hteo da ga pljunem.

Online psiholog

Sutradan, Červjakov oblači uniformu, ponovo se šiša i odlazi u generalovu prijemnu sobu. On ponovo pokušava da se izvini, ali general ga nestrpljivo prekida i okreće se sledećem sagovorniku. Červjakov za sebe kaže:
Neće govoriti (…) to znači da je ljut … Ne, ne može se ovako ostaviti … Objasniću mu.

Červjakov ponovo pokušava da se izvini zbog kijanja. General sada sugeriše da mu se Červjakov ismeva ovim ponovljenim izvinjenjima zbog sitnice. Červjakov postaje još više izbezumljen i pokušava da objasni da mu ismevanje uopšte nije bila namera. Ovaj put general više ne može da izdrži i viče na Červjakova: “Odlazi!”

Čehov tada piše:

Činilo se da je nešto popustilo u stomaku Červjakova. Ne videći ništa i ništa ne čujući, otkotrljao je do vrata, izašao na ulicu i oteturao se … Došavši do kuće mehanički, ne skidajući uniformu, legao je na sofu i umro.

Takav je kraj ovog činovnika. Umire zbog opsesije onim što general misli o jednokratnom kijanju u operi. Čehovljeva priča je, naravno, karikatura, ali kao i svaka dobra karikatura, ona beleži stvarnu ljudsku tendenciju: zaokupljeni smo onim što drugi misle o onome što govorimo i radimo. Iako niko obično ne umire zbog ovakvih razloga, verovatno je pošteno reći da je veliki deo ljudske bede prouzrokovan pogrešnom zabrinutošću za mišljenje drugih ljudi o nama. Tako možemo ćutati na sastancima umesto da iznesemo važan prigovor iz straha da ne ispadnemo nametljivi ili glupi, ili možemo provesti sat vremena ponavljajući u glavi razgovor koji smo vodili sa nekim na zabavi, premišljajući šta smo mogli ili trebali reći. Loša osećanja može biti samo ilizija jer možda jednostavno grešimo u pogledu onoga čemu se drugi protive, čemu se dive ili šta su primetili.

Ne smemo prevideti das u mediji poprililno zaslužni što mislimo da nas neko kontroliše i promatra šta radimo ili pričamo. Na društvenim mrežama često možemo više puta razmišljati o komentaru pre nego što ga objavimo ili podelimo detalje iz svog života koji nas predstavljaju u laskavom svetlu.

Online psiholog

Ponekad je mišljenje drugih o nama važno. To što želimo da ostavimo povoljan utisak na osobu koja nas privlači sasvim je prirodno, mada ako to dovedemo do krajnosti, kao što to radi Čehovljev činovnik, sami ćemo sebi napraviti smetnju i dobiti efekat suprotan predviđenom.
Tuđe mišljenje može biti važno i kada je od značaja za naš profesionalni, a ne za lični život. Takav je slučaj sa intervjuom za posao: ako nas uopšte ne zanima šta misle regruteri, malo je verovatno da ćemo dobiti posao.

Na Červjakova utiče činjenica da general ima viši društveni status, iako general radi u drugom odeljenju i nema kontrolu nad Červjakovom. Često je, međutim, naš razlog da se zaokupimo onim što drugi misli čak i slabijim od Červjakovljevog: drugi je samo neko iz naše proširene društvene mreže, a ne osoba mnogo višeg statusa, ali, reći ćemo, nasumičan, s našeg gledišta, osoba, daleki poznanik, možda ili bivši školski drug. Zašto brinete o tome šta ti ljudi misle?

Ono što je zanimljivo a istovremeno paradoksalno je da često trošimo više vremena i energije brinući se o tome šta neko koga sami ne smatramo posebno važnim misli o nama. Osoba čiji je moralni karakter samo prosečan i čiji drugi kvaliteti nisu impresivniji od naših ne bi trebalo da bude razlog za brigu.

Bitno je mišljenje i stav ljud koje uvažavate, poštujete i koji vas vole. To mišljenje je tu da vas pokrene i učini boljima, međutim, ne i da upravlja vašim životom. Budite sigurni u sebe i manje pažnje obraćajte na druge!

Zakaži online seansu kod našeg psihologa