Deca – žrtve nasilja u porodici
Nasilje u porodici ima mnogo svojih pojavnih oblika, uključujući česte svađe i vikanje, kontrolisanje ponašanja, zastrašivanje, pretnje samoubistvom ili ubistvom, pretnje oružjem i ozbiljne povrede. Uvek, međutim, postoji destruktivna tiha struja potrebe za moću i kontrolom nad žrtvama. Zlostavljač, u svakom slučaju ima potrebu da održi svoju hegemoniju nad žrtvama kontrolom. Svaki obrazac ponašanja u intimnim odnosima obeležen prinudnom kontrolom može biti signal ili predznak zlostavljanja.
Centri za kontrolu i prevenciju bolesti izvestili su da u domovima u kojima se dešava nasilje među partnerima, postoji 45% do 60% šanse da se istovremeno dogodi zlostavljanje dece, što je stopa 15 puta veća od proseka. Čak i kada nisu fizički napadnuta, deca su svedoci 68% do 80% nasilja u porodici. Ovi brojevi su otrežnjujući podsetnik na štetu koju pravi nasilno okruženje prema deci.
Online psiholog
Okolnosti porodičnog nasilja utiču na negovatelje dece – emocionalno i na druge načine – čineći ih tako nedostupnima i pasivnima za svoju decu, a kod dece aktiviraju primarni strah i mnoštvo drugih sirovih, složenih i nerazrešenih emocija. Stručnjaci kažu da se um razvija kako mozak reaguje na tekuće iskustvo. Obrazac pokretanja neurona je ono što podstiče pažnju, emocije i pamćenje. A ono što pali zajedno – u kombinaciji nasilnog izlaganja i dečjeg neurobiološkog iskustva – povezuje se.
Psihološke posledice izloženosti porodičnom nasilju mogu uključivati strah od povređivanja ili napuštanja kod dece, preteranu zabrinutost ili tugu, krivicu, nesposobnost da se doživi empatija ili krivica, uobičajeno laganje, niska tolerancija na frustraciju, emocionalno distanciranje, loše rasuđivanje, stid i strah od budućnosti.
Pridata pažnja, osećanja i sećanja utisnuta u dečji mozak u trenucima stresa postaju neraskidivo povezani i zauvek kvare – ili inače filtriraju – osećanja, verovanja i izbore u odnosima i mnogim drugim aspektima života. Ova deca nisu samo nevini posmatrači. Oni su takođe žrtve.
Iako mogu biti nenamerne žrtve, život u klimi hronične emocionalne nestabilnosti i život blizu akutnih incidenata agresije ima svoje mogućnosti da uzrokuje neurofiziološku zbrku kod deteta – bolne i izolovane emocije koje postoje pored tekućih i često nezadovoljenih potreba za naklonošću i privrženošću.
Roditelji koji su i sami nasilnici su razdražljiviji, manje uključeni u podizanje dece, verovatnije će koristiti teške i nestalne fizičke kazne i manje su u stanju da razlikuju potrebe svoje dece od svojih. Oba roditelja, bez obzira na krivicu, rizikuju lošu emocionalnu usklađenost sa svojom decom i, posledično, smanjenu sposobnost prepoznavanja stresa i opasnosti – zaštitnih faktora koji mogu povećati otpornost deteta.
U poređenju sa drugom decom, oni koji su bili svedoci porodičnog nasilja doživljavaju daleko veću učestalost nesanice, mokrenja u krevetu, verbalnih, motoričkih i kognitivnih problema, teškoća u učenju, problem sa samopovređivanjem, problem sa agresivnim i antisocijalnim ponašanjem, depresija i anksioznost mogu biti posledica u budućnosti kod takve dece takođe. Ono što najviše uznemirava je da, nasilje u porodici obično postaje ono što je prihvatljivo za decu i što će i oni raditi u budućnosti. Pri čemu dečaci često postaju zlostavljači, ali i žrtve iako je veća verovatnoća da će devojčice postati žrtve.
Sve veći broj literature otkriva da deca koja su bila izložena porodičnom nasilju imaju veću verovatnoću od svojih vršnjaka da dožive širok spektar poteškoća, od problema sa nekontrolisanim besom i prkosnog ponašanja, preko straha, niskog samopoštovanja i povlačenja pred velikim stvarima. Studije su pronašle dokaze o mnogo većim stopama stavova za nasilje, krutih stereotipnih rodnih uverenja koja uključuju muške privilegije, zlostavljanje životinja, maltretiranje, napade, uništavanje imovine i zloupotrebu supstanci.
Online psiholog
Studija iz 1997. godine je zaključila da je prisustvo porodičnog nasilja u odrastanju iskustvo samo po sebi dovoljno intenzivno da izazove posttraumatski stres kod dece. Studija o negativnim iskustvima iz detinjstva (ACE) koju su vodili Centri za kontrolu i prevenciju bolesti klasifikovala je izloženost porodičnom nasilju kao jedno od nekoliko štetnih iskustava u detinjstvu koja doprinose lošem kvalitetu života, prevremenoj smrti i faktorima rizika za mnoge od najčešćih uzroka smrti u Sjedinjenim Državama.
Pored same izloženosti, na uticaj utiču i drugi faktori, uključujući prirodu nasilja, starost deteta, vreme koje je proteklo od izlaganja, pol deteta i prisustvo fizičkog ili seksualnog zlostavljanja.
Deca koja su svedoci manjeg broja slučajeva nasilja i doživljavaju pozitivne interakcije između staratelja mogu, na primer, biti manje štetno pogođena od dece koja su izložena čestoj i ekstremnoj agresiji. Mlađa deca pokazuju više zabrinjavajućih nivoa psihičkog stresa nego starija, razvojno zrelija deca. Deca su veoma uznemirena i uplašena neposredno nakon što su bila svedoci incidenta porodičnog nasilja i manje primetno kako vreme prolazi, ali ne treba pretpostaviti da to ukazuje na odsustvo anksioznosti ili straha. Dečaci imaju tendenciju da ispoljavaju više eksternalizujućih problema u ponašanju kao što su agresija i nasilno ponašanje, dok devojčice imaju tendenciju da ispoljavaju više internalizujućih problema u ponašanju kao što su socijalno povlačenje i depresija. Međutim i kod devojčica se može pojaviti nasilno ponašanje i agresija kao posledica porodičnog nasilja u kući.
Gotovo se podrazumeva da su deca koja su izložena nasilju, a takođe su fizički ili seksualno zlostavljana, izložena većem riziku od emocionalnih i psihičkih problema od dece koja su svedoci takvog nasilja i nisu fizički ili seksualno zlostavljana.
U toliko slučajeva, onima izvan ovih porodičnih sistema je teško da saznaju sa dovoljnom jasnoćom šta se dešava, a često je teško pronaći način kako da najbolje intervenišu u takvim situacijama. Nažalost, realnost je takva da se u mnogim slučajevima značajna intervencija dešava tek nakon što je dete pretrpelo direktnu i kontinuiranu izloženost porodičnom nasilju.
Na svu sreću postoje zaštitni faktori koji mogu ublažiti najgore uticaje, uključujući pismenost i ukupnu inteligenciju deteta, stepen do kojeg je dete otvoreno i društveno kompetentno, i da li dete ima bezbedne odnose podrške i podrške sa najmanje jednom uticajnom odraslom osobom.
Kao društvo, imamo priliku i odgovornost da utičemo na otpornost kroz akademsku, emocionalnu i društvenu podršku dece koja preživljavaju porodično nasilje. Svi moramo da se uhvatimo u koštac sa tim da li postoje načini na koje možemo efikasnije intervenisati u našim porodicama, školama i zajednicama kako bismo podstakli pomoć i oporavak dece koja su preživela nasilje.
Zlostavljanje dece u porodici
Zlostavljanje dece se odnosi na fizičku, emocionalnu ili seksualnu povredu nanetu detetu. Dok zlostavljanje dece često ima oblik specifičnih radnji, kao što je udaranje, takođe je moguće da se nanese šteta ako roditelj ne čini ništa, kao u slučaju zanemarivanja deteta.
Fizičko zlostavljanje uključuje namerno nanošenje povreda detetu, kada starije lice, roditelj ili staratelj udara dete. Verbalno ili emocionalno zlostavljanje uključuje nanošenje štete detetu, na primer, omalovažavanjem ili pretnjom fizičkim ili seksualnim činovima. Seksualno zlostavljanje dece je namerno izlaganje maloletnog deteta seksu ili seksualnim aktivnostima koje dete ne može da razume ili na koje ne može da pristane. Ovo ponašanje uključuje radnje kao što su neprikladno dodirivanje dece, izlaganje svojih genitalija detetu, milovanje, oralno-genitalni kontakt, genitalni i analni odnos, kao i egzibicionizam, voajerizam i izlaganje pornografiji. Trajna emocionalna trauma može biti rezultat bilo kog oblika zlostavljanja.
Zanemarivanje dece nastaje kada neko detetu namerno ne obezbedi potrepštine za život. Ovo može uključivati fizičko zanemarivanje, kao što je uskraćivanje hrane, odeće, skloništa ili drugih potrepština. Emocionalno zanemarivanje uključuje uskraćivanje ljubavi, udobnosti ili naklonosti. Medicinsko zanemarivanje nastaje kada se medicinska pomoć uskrati detetu.
Domaćinstva u kojima roditelj pati od alkoholizma, zloupotrebe supstanci ili ima problema sa kontrolom besa pokazuju veću pojavnost zlostavljanja dece u poređenju sa domaćinstvima bez njih. Zlostavljanje dece može dovesti do kratkoročnih i dugotrajnih povreda ili čak smrti. Neka deca možda nisu svesna da su žrtve zlostavljanja. Zlostavljanje dece može se desiti u bilo kojoj kulturnoj, etničkoj ili ekonomsko statusnoj grupi.
Tretman
Ako neko sumnja da je dete zlostavljano, treba da se obrati pedijatru ili lokalnoj agenciji za zaštitu dece za pomoć. Lekari su po zakonu obavezni da sve sumnjive slučajeve zlostavljanja ili zanemarivanja dece prijave nadležnim organima. Oni takođe mogu preporučiti terapeuta i pružiti potrebne informacije istražiteljima. Lekari takođe mogu da svedoče na sudu da bi dobili pravnu zaštitu za dete ili da bi pomogli u krivičnom gonjenju osobe osumnjičene za seksualno zlostavljanje dece.
Ako postoji sumnja da je dete bilo seksualno zlostavljano, dete bi trebalo da bude pregledano što je pre moguće od strane obučenog zdravstvenog radnika. Imperativ je da se svakom zlostavljanom detetu odmah omogući posebna podrška i tretman; lekarski pregled ne treba odlagati iz bilo kog razloga. Mnogi znaci povreda u vezi sa seksualnim zlostavljanjem su privremeni. U idealnom slučaju, ispit bi trebalo da se obavi u roku od 72 sata od događaja ili otkrića. Uvek se mora obaviti kompletan fizički pregled kako bi ispitivač mogao da potraži bilo kakve znake fizičkog ili seksualnog zlostavljanja. Ova dva oblika zlostavljanja mogu i često jesu koengzistentna. Što duže traje zlostavljanje, manja je verovatnoća da će se dete potpuno fizički ili emocionalno oporaviti.
Bez obzira na prirodu zlostavljanja, odmah treba preduzeti korake za prijavu zlostavljanja i dobijanje pomoći. Odlaganje izveštaja smanjuje šanse deteta za potpuni oporavak.
Ako je dete bilo zlostavljano, dete će imati koristi od usluga kvalifikovanog stručnjaka za mentalno zdravlje. Roditeljima i drugim članovima porodice može se savetovati da potraže savet kako bi mogli da pruže podršku i utehu koja je potrebna detetu. Ako je neko u porodici odgovoran za zlostavljanje, stručnjak za mentalno zdravlje takođe može uspešno da leči i tu osobu.
Ako je dete zlostavljano, roditelj može biti jedina osoba koja mu može pomoći. Nemojte odlagati prijavljivanje sumnje na zloupotrebu. Negiranje problema samo će pogoršati situaciju. U svakom slučaju zlostavljanja dece, bezbednost zlostavljanog deteta je od primarne važnosti. On ili ona treba da budu u bezbednom okruženju bez potencijala za nastavak zlostavljanja.
U mnogim slučajevima, deca koja su zlostavljana ili zanemarena bore se sa trajnim emocionalnim posledicama, čak i nakon što je zlostavljanje zaustavljeno. Dete koje je bilo zlostavljano ili na drugi način ozbiljno maltretirano može postati depresivno ili razviti samoubilačko, povučeno ili nasilno ponašanje. Starije dete može koristiti drogu ili alkohol, pokušati da pobegne ili zlostavlja druge. Što je dete mlađe i što je bliži odnos deteta sa nasilnikom, emocionalno oštećenje teži da bude ozbiljnije. Kao odrasli, mogu razviti bračne i seksualne poteškoće, depresiju ili samoubilačko ponašanje. Uz ranu intervenciju i lečenje, ovi ishodi se mogu izbeći.
Zakaži online seansu kod našeg psihologa
Popularni Članci
Naši Psiholozi
Psiholog Renata Petrić
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama Renata Petrić ZAKAŽITE SEANSU renatapsiholog@gmail.com Viber +381638537420 WhatsApp +381638537420 Renata Petrić Psiholog i Psihoterapeut Kvalifikacije: Diplomirani psiholog – Univerzitet
Psihološkinja Anđela Vlaškalić
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama Anđela Vlaškalić ZAKAŽITE SEANSU andjela.vla@gmail.com Instagram Viber +381653212327 WhatsApp +381653212327 Anđela Vlaškalić Psiholoskinja i Psihoterapeutkinja Kvalifikacije: Master psihološkinjaZavršni nivo