Deca, generalno govoreći, imaju mnogo čudnih i vrlo specifičnih strahova. Razlozi zbog kojih će neko razviti strah tokom detinjstva su različiti i komplikovani bilo koji broj stvari može uticati na to da li će dete plašiti psa ili zaplakati na zvuk grmljavine. Međutim, strah od mraka ne zaobilazi mnoge. Za razliku od većine strahova iz detinjstva, to je ono iz čega mnogi ljudi nikada ne izrastu. Neki strahovi se stiču na osnovu specifičnih životnih iskustava; drugi su univerzalniji i urođeni. Razlog za niktofobija nije samo tama. To je strah od onoga što mrak maskira. Mrak nas čini ranjivima i izloženima, nesposobni da uočimo bilo kakve pretnje koje možda vrebaju u blizini. Tokom većeg dela ljudske istorije, mrak je značio opasnost, a strah da je to značilo preduzimanje mera predostrožnosti kako bi bili bezbedni. Evolucijski je to bila prednost. To više nije slučaj nema se čega bojati kada najmračnije sate dana provedemo bezbedno u krevetima, ali mrak je ipak zadržao svoje mesto u našoj psihi kao manifestacija zastrašujućeg nepoznatog. Deca veruju u sve što se može zamisliti. Drugim rečima, naš mozak izjednačava tamu sa zastrašujućom stranom neograničenih mogućnosti. Međutim, to je šokantno uobičajen strah i među odraslima. Kako stare, ljudi obično uče da zanemaruju tu vezu u svakodnevnom životu. Većina ljudi ni ni razmišlja u odraslom dobu o tome da li hoda kroz prostor kojim preovladava mrak. Međutim, neretka je pojava da ljudi razviju strah od mraka kao refleks drugih strahova i briga na svakodnevnom planu. Tada strah od mraka može izazvati nesanicu. Problem je u tome što je okidač tako neverovatno uobičajen i to je strah koji je gotovo nemoguće obuzdati: kada se svetla ugase, on se gradi i širi, manifestujući se kao strah od onoga što je unutra prostor za sve ono što vaša mašta može da dočara. Moramo napomenuti da su tragični scenariji koje osoba može razvijati u svojoj glavi pred san često pod uticajem medija – lošim vestima, crnim hronikama i najčešće horor filmovima. Podsvest u tim situacijama jeste jedan od ključnih okidača, budući da upliv sadržaja koji je zastrašujući uspeva da se prikrije svakodnevicom ali izbija onog momenta kada osoba ima “višak” vremena za razmišljanje, kao što je slučaj pred san. Stoga ne čudi da mrak biva reflex svega onoga što je strašno i da prvo nesvesno a potom svesno počinje da obuzima osobu. Traume i strahovim iz detinjstva, kao što smo videli, imaju značajan uticaj na razvoj niktofobije, ali u mnogome to zavisi od individue – njenog psihofizičkog stanja, trenutnog i opšteg, kao i trenutne situacije u kojoj se nalazi. Zato je jasno da strah od mraka pogađa i odrasle, ne samo decu. S tim da je bitna razlika što ovaj strah kod dece jeste jedna od propratnih faza odrastanja, izražena u manjoj ili većoj meri, dok je kod odraslih fobija koja ima neku dublju pozadinu. Psiholozi i psihoterapeuti u tom slučaju su od istinske pomoći. Dakle, u pitanju nije fobija koja se teško otklanja, već naprotiv, vrlo brzo se sve može vratiti u normalnu, kako god dece tako i kod odraslih.