Usamljenost je negativno stanje, obeleženo osećajem izolovanosti. Čovek oseća da nešto nedostaje u njegovom životu, odnosno nedostaju mu drugi ljudi ili neka konkretna osoba. Moguće je biti sa ljudima i još uvek se osećati usamljeno — možda najogorčeniji oblik usamljenosti.

Usamljenost je stanje u kojem si sam, a da nisi usamljen. To je pozitivno i konstruktivno stanje angažovanja ali sa samim sobom. Smoća je za razilku od usamljenosti čak i poželjno osećanje, odnosno ona je nešto čemu ponekad i težimo.

Samoća je vreme koje se može iskoristiti za razmišljanje, unutrašnje traganje ili rast, razvoj ili za uživanje bilo koje vrste. Na primer dublje i podrobnije čitanje zahteva samoću, kao i doživljaj lepote prirode, a razmišljanje i kreativnost obično takođe.

Samoća sugeriše na mir koji potiče iz stanja unutrašnjeg bogatstva. To je sredstvo za uživanje u tišini i svemu što ona donosi što je zadovoljavajuće i iz čega crpimo hranu. To je nešto što gajimo. Samoća je osvežavajuća; ona je sama po sebi prilika da se obnovimo. Usamljenost je sa druge strane surova, kazna, stanje nedostatka, stanje nezadovoljstva obeleženo osećanjem otuđenosti, svešću o preteranoj samoći.