Smrt oca – Kroz šta prolazi sin posle smrti oca?
Dok odrastamo, naši očevi, bili dobri ili loši, su naši najraniji i najjači primeri muškosti. Čak i za one koji odrastaju bez oca, njegov uticaj je veliki, i upadljivo je kad nekome u životu nedostaje otac. Stoga je sasvim prirodno da je smrt oca događaj koji ima neverovatan i često veoma bolan značaj.
Online psiholog
U jednoj američkoj studiji autori su intervjuisali šezdeset muškaraca iz svih sfera života koji su izgubili očeve. Iako je priča svakog čoveka bila jedinstvena, autori su identifikovali i opisali zajedničke teme koje su se lako pojavile iz ovih izveštaja.
Ranjivost. Kada nam otac umre, mi često izgubimo mnogo više od ličnosti našeg oca. Često je za muškarce iznenađujuće kako se svet ne zaustavlja sa očevom smrti. Sinovi su akutno svesni smrti svog oca, a kada svet ne deli istu svest, ožalošćenog sina može ostaviti da se oseća užasno samim i izolovanim od sveta koji izgleda ne razume njegovu bol. Mnogi muškarci imaju osećaj da su postali siročad čak i ako im je majka još uvek živa jer se osećaju tako usamljeno. Ovaj osećaj ranjivosti je otežan činjenicom da su za mnoge od nas naši očevi služili kao neka vrsta štita. Znali smo da možemo da računamo na tatu za pomoć i savet kada se stvari okrenu protiv nas. Pošto mu je otac otišao, sin možda ne zna gde može da se okrene u krizi i oseća se ranjivim i uplašenim. Ovo važi i za muškarce koji su imali negativan ili nepostojeći odnos sa svojim očevima. Iako tata možda nije bio zaštitnik ili hranitelj, muškarci se i dalje osećaju ranjivo i usamljeno, često osećajući da su oni jedini koji mogu da prekinu negativne cikluse u svojim porodicama.
Svest o smrtnosti. Mi živimo u kulturi koja radije negira i izbegava stvarnost smrti. Međutim, kada čovek izgubi oca, stvarnost da je život konačan i da će i on jednog dana umreti postaje neizbežna. Iako ovo saznanje može doći kad god nas smrt dotakne, ono je posebno snažno kada izgubimo očeve. To je zato što mnogi muškarci vide svog oca kao deo sebe i mali deo njih je umro sa ocem. Ne samo da se neminovnost smrti vraća kući, već i njena konačnost. Sin zna da više nikada (bar u ovom životu) neće videti oca i da će i on umreti isto tako konačno. Neki će možda reći: „Pa šta, smrt je objektivna činjenica, zašto bi gubitak određene osobe ovu činjenicu činio toliko zastrašujućim?“ Problem je iluzija kontrole. Svi mi kao ljudi delujemo pod pretpostavkom da sami upravljamo svojom sudbinom, da mi sami kontrolišemo. U mnogim slučajevima ovo je manje-više tačno; međutim, kada je u pitanju smrt, to jednostavno nije tačno. Oduzeti našu zaštitnu iluziju je strašno jer nikakva količina samokontrole ili rešavanja problema ne može vratiti mrtve. Ovo ostavlja sina da tuguje ne samo za svojim ocem, već i za novim razumevanjem koje je dostigao.
Gubitak publike. To je klasična univerzalna slika, sin se bavi sportom, a otac ga trenira i bodri. Ova dinamika između oca i sina nije ograničena na sport, već se proteže na mnoga područja života sina. Sin će se često potruditi da ugodi svom ocu, a on je jedan od retkih ljudi kojima je prihvatljivo zaista se hvaliti. S ponosom možemo da donesemo kući naše trofeje i dobre da ih pokažemo tati, a ova dinamika se proteže iu odraslom dobu dok muškarci dele svoja dostignuća na faksu, kroz svoju karijeru i porodicu. Kada našeg oca nema, oseća se, ne kao da publici nedostaje član, već je cela publika nestala. Za sinove koji su i sami očevi, ovaj gubitak se proteže na to da ne mogu da podele dostignuća svoje dece sa ponosnim dedom i ne mogu da traže savet za roditeljstvo.
Mnogim sinovima nedostaje tata ne samo kada im je potreban savet o roditeljstvu, već i kada im je potreban stari trener u bilo kojoj oblasti života koja im zadaje probleme. Za čoveka čiji je otac bio udaljen ili odsutan, ovaj gubitak publike osetio se mnogo pre očeve smrti dok se uzaludno borio da zaradi očevo odobrenje. Sada, nakon njegove smrti, gubitak je udvostručen jer sin shvata da nikada ne može dobiti odobrenje za kojim je žudeo dok je njegov otac bio živ.
Online psiholog
Preuzimanje dužnosti. Na mnogo načina smrt oca služi kao pravo na prolaz, iako bolno i teško. To je zbog činjenice da se za mnoge sinove njihovo nasleđe manje odnosi na imovinu, a više na odgovornost. Mnogi muškarci, bez obzira na godine kada im je otac umro, osećaju se kao da su iznenada i značajno odrasli kada se to dogodilo. Smrt njihovog oca ostavlja vakuum u porodičnoj dinamici, a sinovi se često osećaju prinuđenim da se prihvate dužnosti i obaveza kako bi pokušali da ispune ulogu svog oca. Ovo je posebno tačno ako je otac bio vođa i zaštitnik porodice. Sinovi mogu da osete veliki pritisak i možda ne odgovaraju zadatku zaštite i vođenja porodice. Ako je mama još uvek živa, onda će briga o njoj često biti centralni fokus ovog osećaja odgovornosti. U najboljem slučaju to će dovesti do rasta za sina, a porodica će se zbližiti i zbližiti kako se bude prilagođavala novoj dinamici. Međutim, to nije uvek slučaj. Članovi porodice mogu se odupreti naporima sina da preuzme vodeću ulogu; braća i sestre mogu čak i da se takmiče za vođstvo u porodici. U najgorem slučaju to može dovesti do raspada porodice bez prisustva oca koji ih je nekada držao zajedno. Za muškarce čiji su očevi bili odsutni ili zlostavljani, ideja da preuzmu očevu dužnost ponekad je zastrašujuća. Ovi sinovi nemaju želju da ispune istu disfunkcionalnu ulogu kao njihov otac i osećaju intenzivan pritisak da prekinu bolne cikluse koje je njihov otac otelotvorio.
Duga senka. Kako dečak raste, on uči mnoge lekcije i veštine od svog oca koji mu služi kao mentor i učitelj. Sin takođe brzo sazna da je u ovakvim okolnostima često bolje raditi stvari na očev način i zato što ima više iskustva i zato što često nije vredno muke neposlušnosti. Sinovi žude za prihvatanjem od strane svojih očeva i žive da im oni kažu „dobro si to uradio“. Ova želja za očevim odobravanjem i nesklonost neodobravanju proteže se u odraslo doba i muškarci je nisu oslobođeni čak ni nakon očeve smrti. Sinovi će često osetiti prisustvo svog oca kada koriste veštine koje su naučili od njega, posećuju mesta povezana sa njim ili koriste njegovu imovinu. Kada je reč o ovim stvarima, mnogi muškarci navode da čuvaju uspomene na svog oca koji im pomažu da ostanu povezani s njim. Međutim, sinovima je teško da se otarase ili da promene, prodaju ili prepravljaju očeve predmete i imovinu. Često se osećaju kao da prestupe i osećaju ubod očevog neodobravanja. Oni takođe mogu osetiti taj osećaj neodobravanja kada odluče da rade stvari na način koji nije „tatin način“. Nasuprot tome, sinovi će i dalje čeznuti za očevim odobrenjem, stavljajući stvari koje rade na ispitivanje i pitajući se: „Da li bi tata bio ponosan?“ Na taj način duga senka naših očeva utiče na način na koji živimo svoje živote dugo nakon njegove smrti. Ovo je površno slično iskustvu „gubitka publike“, jer u oba iskustva ožalošćeni sin žudi da ponovo stupi u interakciju sa svojim ocem. Iskustvo duge senke se, međutim, razlikuje po tome što se manje radi o tome da imate nekoga da gleda i navija, a više o traženju odobrenja i izbegavanju neodobravanja.
Zaveštanje našeg oca. Kako sin napreduje kroz proces tugovanja, jedan od zadataka na kojima će neizbežno raditi je razvrstavanje nasleđa koje mu je otac ostavio. Muškarci će često gledati u život svojih očeva i život svojih dedova i pradedova kako bi pokušali da sagledaju svoje nasleđe i da vide kako su vrednosti i način života njihovog oca uticali na njih. Neki sinovi će se radosno osvrnuti na ljude sa karakterom i vrednostima kojima se dive i kojima se nadaju da će se ugledati. Drugi sinovi će se osvrnuti i videti lanac nedostataka, grešaka i zloupotreba – nasleđe koje bi radije ostavili za sobom. Ali čak i ovi sinovi obično traže neki pozitivan kvalitet u zaostavštini svog oca kojeg mogu zadržati. Za sina koji je i otac, ispitivanje zaostavštine takođe dolazi sa spoznajom da su i oni karika u ovom lancu, da će jednog dana nasleđe preneti na svoju decu. Mnogi muškarci su inspirisani ovim da uspostave jače odnose sa svojom decom, tako da nasleđe koje ostavljaju bude ono na koje njihova deca mogu da budu ponosna kada dođe red da oplakuju svog oca.
Iako su ove teme tipične za muškarce koji su izgubili očeve i daju perspektivu i razumevanje koje je važan deo lečenja, izuzetno je teško efikasno uhvatiti jedinstvenost i složenost ovog iskustva. Za svakog čitaoca koji je sin koji je izgubio oca, ohrabrili bismo vas da uradite dve stvari. Prvo bi vas ohrabrili da se borite. Iako ovo može izgledati čudno, mi kao muškarci možemo najviše dobiti kroz previranja tugovanja. Drugo, ohrabrio bih vas da potražite društvo drugih muškaraca na istoj poziciji. Oni mogu pružiti neku od najjače podrške.
Smrt oca može biti izuzetno bolan životni događaj, kao i bilo koji gubitak bliske osobe. U zavisnosti od godina i životne faze u kojoj se nalazimo, ovo može biti manje ili više traumatično iskustvo, stoga je najbolje da potražite stručnu pomoć ukoliko vam tuga ometa svakodnevno funkcionisanje. Smrt se zasigurno ne može preboleti, ali se sa njom može naučiti živeti.
Zakaži online seansu kod našeg psihologa
Slični članci
Popularni Članci
Naši Psiholozi
Psiholog Nataša Pavlović
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama nataša pavlović ZAKAŽITE SEANSU natasa.pavlovic197@gmail.com Viber +381615522853 WhatsApp +381615522853 NATAŠA PAVLOVIĆ Psiholog i Savetnik Master psiholog kliničkog usmerenja. Doktorant
Psiholog Miodrag Pavlović
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama MIODRAG PAVLOVIĆ ZAKAŽITE SEANSU miodrag.pavlovic.psi@gmail.com Viber + 381617522853 WhatsApp +381617522853 MIODRAG PAVLOVIĆ Psiholog i edukant Sistemske porodične psihoterapije i
Psiholog Vesna Petković
Početna Blog Psiholozi Uputstvo O nama Vesna Petković ZAKAŽITE SEANSU vesnapetkovic021@gmail.com Viber +381642234321 WhatsApp +381642234321 Vesna Petković Psihoterapeut pod supervizijom Master iz kliničke psihologije završila