Postoji razlika između težnje ka izvrsnosti i zahtevanja savršenstva. Prilagodljivi ili pozitivni perfekcionisti postavljaju sebi visoke ciljeve, imaju visoke standarde i neumorno naporno rade na svom uspehu; orijentisani su na postignuća, dok su neprilagođeni perfekcionisti orijentisani na neuspeh. Prilagodljivi perfekcionisti žele rast, uživaju u izazovima i dobro rešavaju probleme. Njihove perfekcionističke tendencije su snaga, a ne slabost. Dok drugi mogu imati problem sa tim. Stvar je u tome što mi ne razlikujemo najbolje perfekcionizam od dobre profesionalne etike, kada je u pitanju profesionalni aspekat ljudskog delovanja. To što je neko dobar, ažuran i vredan radnik, ne znači da je perfekcionista već često znači da samo dobro obavlja svoj posao. To takođe ne mora da znači da neko ima želju za napredovanjem kako se često takođe shvata. Već ima jednostavnu potrebu da obavlja svoj posao najbolje što može. Međutim kako smo rekli, perfekcionizam nije nužno mana, on može biti koristan ako u pojedincu postoji u zdravoj meri.