Nažalost, deca sa smetnjama u razvoju ili razvojnim poremećajima kao što je ADHD imaju povećan rizik od zlostavljanja. Takva deca imaju tendenciju da imaju značajne potrebe i više se oslanjaju na odrasle za osnovnu negu, što povećava teret za staratelje; deca sa ADHD-om ili drugim razvojnim poremećajima takođe mogu imati veću verovatnoću da će „glumiti“, frustrirajući roditelje i potencijalno dovodeći do zlostavljanja. Neki zlostavljači takođe mogu namerno da iskoriste decu sa invaliditetom, videći ih kao „laku metu“ fizičkog ili seksualnog zlostavljanja.

Da li siromaštvo povećava rizik od zlostavljanja dece?

Većina ljudi koji se trude da sastave kraj s krajem ne zlostavljaju svoju decu, a neki pojedinci iz bogatih porodica maltretiraju decu. Dakle po ovom se pitanju ne sme i ne može generalizovati. Međutim, istina jeste niži socioekonomski status povezan je sa povećanim rizikom od zlostavljanja ili zanemarivanja dece. U nekim slučajevima, porodice koje žive u siromaštvu su takođe pod ekstremnim stresom, zbog čega je veća verovatnoća da će napasti decu kada su frustrirana ili da će zanemariti potrebe deteta. Siromaštvo se takođe često javlja zajedno sa drugim faktorima rizika od zlostavljanja dece, kao što su zloupotreba supstanci, društvena izolacija ili nasilje u zajednici.

Međutim ova Američka istraživanja kao da ne pokazuju to da je logično da ima veći broj slučaja zlostavljanja u siromašnjim porodicima, s obzirom da na svetu ima mnogo više ekstremno siromašnih od ekstremno bogatih ljudi.

Da li je uzrast roditelja povezan sa zlostavljanjem dece?

Mlađi roditelji, posebno tinejdžeri i veoma mlade odrasle osobe, će verovatnije zlostavljati ili zanemariti svoju decu nego stariji roditelji. Smatra se da je deo ovog povećanog rizika posledica samog roditeljskog uzrasta, jer tinejdžeri i mladi odrasli imaju veću verovatnoću da se bore sa kontrolom impulsa i emocionalnom regulacijom nego stariji roditelji. Pored toga, mladi roditelji su skloniji tome da žive u nesigurnim finansijskim situacijama i može im nedostajati adekvatna društvena podrška, što može dodatno povećati rizik od zlostavljanja ili zanemarivanja deteta.

Tretman

Ako neko sumnja da je dete zlostavljano, treba da se obrati pedijatru ili lokalnoj agenciji za zaštitu dece za pomoć. Lekari su po zakonu obavezni da sve sumnjive slučajeve zlostavljanja ili zanemarivanja dece prijave nadležnim organima. Oni takođe mogu preporučiti terapeuta i pružiti potrebne informacije istražiteljima. Lekari takođe mogu da svedoče na sudu da bi dobili pravnu zaštitu za dete ili da bi pomogli u krivičnom gonjenju osobe osumnjičene za seksualno zlostavljanje dece.

Ako postoji sumnja da je dete bilo seksualno zlostavljano, dete bi trebalo da bude pregledano što je pre moguće od strane obučenog zdravstvenog radnika. Imperativ je da se svakom zlostavljanom detetu odmah omogući posebna podrška i tretman; lekarski pregled ne treba odlagati iz bilo kog razloga. Mnogi znaci povreda u vezi sa seksualnim zlostavljanjem su privremeni. U idealnom slučaju, ispit bi trebalo da se obavi u roku od 72 sata od događaja ili otkrića. Uvek se mora obaviti kompletan fizički pregled kako bi ispitivač mogao da potraži bilo kakve znake fizičkog ili seksualnog zlostavljanja. Ova dva oblika zlostavljanja mogu i često jesu koengzistentna. Što duže traje zlostavljanje, manja je verovatnoća da će se dete potpuno fizički ili emocionalno oporaviti.

Bez obzira na prirodu zlostavljanja, odmah treba preduzeti korake za prijavu zlostavljanja i dobijanje pomoći. Odlaganje izveštaja smanjuje šanse deteta za potpuni oporavak.

Ako je dete bilo zlostavljano, dete će imati koristi od usluga kvalifikovanog stručnjaka za mentalno zdravlje. Roditeljima i drugim članovima porodice može se savetovati da potraže savet kako bi mogli da pruže podršku i utehu koja je potrebna detetu. Ako je neko u porodici odgovoran za zlostavljanje, stručnjak za mentalno zdravlje takođe može uspešno da leči i tu osobu.

Ako je dete zlostavljano, roditelj može biti jedina osoba koja mu može pomoći. Nemojte odlagati prijavljivanje sumnje na zloupotrebu. Negiranje problema samo će pogoršati situaciju. U svakom slučaju zlostavljanja dece, bezbednost zlostavljanog deteta je od primarne važnosti. On ili ona treba da budu u bezbednom okruženju bez potencijala za nastavak zlostavljanja.

U mnogim slučajevima, deca koja su zlostavljana ili zanemarena bore se sa trajnim emocionalnim posledicama, čak i nakon što je zlostavljanje zaustavljeno. Dete koje je bilo zlostavljano ili na drugi način ozbiljno maltretirano može postati depresivno ili razviti samoubilačko, povučeno ili nasilno ponašanje. Starije dete može koristiti drogu ili alkohol, pokušati da pobegne ili zlostavlja druge. Što je dete mlađe i što je bliži odnos deteta sa nasilnikom, emocionalno oštećenje teži da bude ozbiljnije. Kao odrasli, mogu razviti bračne i seksualne poteškoće, depresiju ili samoubilačko ponašanje. Uz ranu intervenciju i lečenje, ovi ishodi se mogu izbeći.