Selektivni mutizam se obično javlja u ranim godinama detinjstva, tačnije između 3 i 6 godina života. Većina dece koja razviju selektivni mutizam takođe pati od socijalne anksioznosti ili socijalne fobije. Temperamentno su plašljivi i oprezni u novim situacijama, čak i kada se javi kod jako male dece i beba. Verovali ili ne i bebe mogu iskusiti anksioznost, naročito u situacijama odvajanja od roditelja ili staratelja. Mnoga deca pokazuju i fizičke znakove ovog poremećaja, kao što su nespretan govor tela, ukočenost i nedostatak facijalnih ekspresija prilikom komunikacije. Ona deca sa ovim poremećajem u komfornijoj situaciji neće pokazivati fizičke simptome ali će češće ćutati i imati opuštenije fizičke karakteristike. Dete sa selektivnim mutizmom može govoriti u nekim određenim situacijama, ali ne u nekim drugim, ili se može desiti da razgovaraju sa samo odabranim ljudima, ali ne i sa drugima. Dakle ovo defakto isključuje mogućnost da deca imaju problem u govoru, odnosno ovo ne znači da dete ima fizički defekt i da nije razvilo jezičke sposobnosti – reč je pre svega o mentalnom poremećaju.

Na primer, dete može normalno da razgovara kod kuće ili sa bliskim prijateljima, ali ne i u školi ili u drugim društvenim okruženjima, gde postoji očekivanje ili pritisak da se komunicira. Neka deca sa selektivnim mutizmom mogu da koriste neverbalnu komunikaciju, kao što je klimanje glavom ili pomeranje ruku, dok druga mogu izgledati kao da su zamrznuta. Drugi mogu iskusiti toliki pritisak zbog svog selektivnog mutizma da postanu nemi u svim situacijama, sa svim ljudima. Da bi bili označeni kao selektivno nemi, simptomi moraju da traju najmanje mesec dana, ne uključujući prvi mesec školovanja deteta.