Deca očekuju od svojih roditelja da ih bezuslovno vole, da ih štite od neprijatnih životnih realnosti. Kada roditelj umre, život deteta često postaje beskrajno strašniji i neizvesniji, utičući da se dete pita šta je sledeće što može da mu se desi.

Ovo razumljivo stavlja veliki teret na roditelja koji je već pretrpeo smrt partnera, ali i druge članove porodice koji žele da pomognu detetu da procesuira tugu, a sami se bore sa svojim bolom nakon smrti voljene osobe.

Dok neke kulture pristupaju žalosti na pozitivan način, druge podstiču odrasle oko ožalošćene dece da stave svoje emocije na čekanje. Ove kulture često racionalizuju praksu navodeći da deca gledaju na svoje odrasle kako bi ostala jaka u vremenima neizvesnosti.

Ove odrasle osobe tada imaju problem zbog potisnutih emocija.

Potiskivanje emocija je svestan i nameran pokušaj da se sakriju emocije od drugih. Roditelj ili staratelj može da oseća tugu, ali umesto da je izrazi, odlučuje da je sakrije dok je u prisustvu svog deteta. Tu dolazi i do problema jer ako dete ako ne vidi da i vi tugujete zbog smrti partnera, ne može samo znati kako treba da se oseća. Stoga može osećati i bes i zbunjenost.

Potisnute emocije su često nesvesne. Potisnutih emocija je pokušaj tela da ukloni loše misli. Potisnuti pojedinci možda nisu svesni svojih emocija u ovom trenutku, ali se svakako ove zadržane emocije mogu vremenom izliti i izbiti na površinu.

S jedne strane, istraživanje je pokazalo da ovo ometa proces oporavka kako roditelja, tako i deteta​. Ali, s druge strane, studija otkriva da potisnute emocije imaju adaptivnu ulogu u procesu tugovanja.

Još uvek se raspravlja o tome da li je roditeljsko potiskivanje emocija dobar mehanizam za suočavanje sa smrću. Potiskivanje ili suzbijanje emocija kod roditelja može, ali ne mora biti zdravo za njihovo mentalno blagostanje. Ali ono što je važnije je kako njihova verovanja u negaciju emocija utiču na to kako pomažu svom detetu da se nosi sa gubitkom.

Kada udovac ili udovica veruje da njegova ili njena deca nisu sposobna da razumeju smrt ili da se uspešno nose sa emocijama i strahovima koje ona donosi, oni imaju tendenciju da izbegavaju temu kod kuće i ponašaju se „normalno“ sa detetom.

Ali istina je da se sposobnost dece da se pozitivno nose sa smrću može povećati akcijama koje preduzimaju uticajni odrasli u danima, nedeljama i mesecima nakon gubitka.

Umesto da se problemi gurnu pod tepih i da se pretvaraju da je sve u redu, staratelji ožalošćene dece mogu da koriste sledeće strategije kako bi im pomogli da se uspešno nose sa sobom.